ОРФЕЈЕВ ПРСТЕН - Нео-Ф-ромаН

ОРФЕЈЕВ ПРСТЕН  - нео - Ф - роман 

СОЛАРИС, Нови Сад, 2023.

            ЗАРОБЉЕНИК ИЗ БУДУЋНОСТИ

            Може ли се живети у 21. веку и у прошлости?

            „ОРФЕЈЕВ ПРСТЕН – НЕО-Ф-РОМАН“ догађа се у Београду наших дана, у 1937. години током великих победа над Челзијем и Интером и у 2. веку пре наше ере. Временска петља односи Банета код Скордиских Келта и он постаје заробљеник из будућности. Келти га укључују у свој свакодневни живот, у обреде, ратовања и љубавне авантуре, поштујући Орфејев прстен на његовој руци и вољу келтских богова да повежу прошла времена са различитим могућим будућностима.

Овде се објављује садржај романа, затим КЕЛТСКЕ ХРОНИКЕ које су саставни део прве половине  романа и делови друге половине романа.

С а д р ж а ј романа ОРФЕЈЕВ ПРСТЕН:

I - ЗЕЛЕНИ ПОЛУМРАК 

1. Зелени полумрак

2. Битка за Делфе

3. Filing за моју darling

4. Смрт Бреноса Другог

5. A kind of magic

6. Трска од сто колена

7. Бермет је чудо

8. Пропаст панонских Келта

9. Челзи, Интер и чуда београдска 

10.  Петља времена

11. Река времена

12. Кондоров лет 

II - ТЕКТОСАГИ СЕ ВРАЋАЈУ У ЗАВИЧАЈ

13. Тектосаги се враћају у завичај

14. Срби и Келти

15. Велики форум Сингидунума

16. Друид из тамног вилајета

17. Велики мајстор гламура

18. Постмодерни  друид Мистер Ал

19. Цртежи из маште

20. Светлост и њена сенка

21. Богатство делфских трезора

22. Први прстен

23. Орфејев прстен

24. Проклетство делфског блага

III - ПРОЗИРНОСТ ЖИВОТА И СМРТИ

25. Прозирност живота и смрти

26. Сенка бореалног стуба

27. Венчање, други пут

28. Бела тачка

29. Мале награде, сурове казне

30. Елино срце

31. Чувари петље

32. Порука – питалица

33. Жабе и Аутаријати

34. Љубав и поседовање

35. Други прстен

36. Келти долазе

IV - ОРФЕРИКС

37. Орферикс

38. Белисле

39. Код Малог Шефа

40. Келти нападају

41. Друид бледа лица

42. Неуспела мисија

43. Тети

44. Каси

45. Либос

46. Једна мала свећа... 

47. Добро дошао, госпо`н Бане

48. Зелени зрак

<>   <>   <>

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

КЕЛТСКЕ ХРОНИКЕ - БИТКА ЗА ДЕЛФЕ

КЕЛТСКЕ ХРОНИКЕ - из фантастичног нео-романа ОРФЕЈЕВ ПРСТЕН

БИТКА ЗА ДЕЛФЕ

... пламени језици су лизали опљачкане заветне храмове Сикнијана и Сифнијана, Мегаћена и Тебанаца, Сиракужана и Крићана, када су борбени редови Келта обухватили храм Атињана. Најхрабрији су већ били на трему и нестрпљиво пребирали заветне дарове и украсне статуе, скидали златном гравиране штитове...

Буљуци жене, дечака и ветерана онемоћалих за борбу вукли су ковчеге пуне златних полуга, пехара, украсних предмета и накита, спуштајући се низ стрмину ка келтском логору. Облаци дима и чађи ковитлали су се изнад Делфа до врхова Парнаса и још више, у саме дубине тамног неба.

На падини изнад глава незадрживих варварских ратника бљештали су мермерни стубови огромног Аполоновог храма, обасјани сунцем и одсјајима пожара. По грчком предању пророчица Питија је обећала Грцима да ће их од Келта спасти «беле девице» и сам Аполон. И када је Келте од Аполонове  баснословне ризнице препуне злата свих грчких градова и Креза, пребогатог владара Лидије, делило још пола стреломета и само један, повијен и изранављен, ред хоплита пророчанство је почело да се остварује.

Паусаније пише да су са врхова Парнаса затрештали громови, а муње су бљеснуле таквом силином да су и мермерни стубови постали прозирни. У вихорном налету заплесале су снежне «беле девице». Келте је повила ледена олуја тукући их непоштедно у лице, Парнас се затресао као стари рундов када са себе отреса досадне буве а лавина камења, стена и читавих громада великих као палате сручила се на дугокосе келтске ратнике.

Грчки историчар и географ Страбон је забележио да су Келти склони  ратовању; раздражљиви су и спремни за битку кад су изазвани, без обзира где то било и када, па и због најмањег повода, ослонивши се само на своју снагу и храброст. Цицерон тврди да Келти нису знали за страх и да су били спремни да ратују и са самим бесмртним боговима. Веровали су да смрт не постоји јер душе прелазе у нова тела; већ се догађало да Келт поубија своју децу, жену, родитеље и себе да не би постали робови и да у новом животу буду слободни.

Грчки историчар Аријан потврђује њихову неустрашивост бележећи детаље о првом сусрету Александра Македонског са келтском мисијом, педесетак година раније. Негде на Дунаву, у земљи трачког народа Трибала, будући господар света је краљу Сирмији показивао чете своје моћне и непобедиве војске. Желео је да заплаши и са њим склопи војни савез да би се неометано посветио рату са Персијанцима. Тада је Александар упитао Келте да ли и њих плаши оваква, силна војска. Дугокоси ратници су се згледали, а фини траг осмеха улепшао им је лица.

- Нас би уплашило једино ако би небо пало на земљу - одговорили су, тврди Аријан.

На падинама Парнаса учинило им се баш то – да је пало небо. Први  редови ратника били су збрисани, други здробљени камењем; њихово оружје је први пут било немоћно.

Тада су из Аполоновог светилишта изашла четири дивовска, тешко наоружана ратника чија имена саопштава Паусаније: Хипорекс и Лаодок који су дошли из земље Хиперборејаца, затим Ахилов син Пир, освајач Троје и сам божански Аполон. Сваким замахом својих огромних мачева косили су десетине Келта као презрелу траву, дробећи грудњаке, пробијајући штитове...

У стравичној тутњави громова и стена, бљеску муња и страшних мачева преостали Келти су прсли куд који, панично се суљајући низ падину. Бренос, келтски краљ, очајан што је његова непобедива војска одједном преполовљена, пошао је у сусрет највећем и најстрашнијем од свих ратника, самом Аполону, оном кога је исмејавао, као и све грчке богове, јер не само да имају људски лик, већ и људске мане што боговима не приличи.

Три пута су укрстили мачеве и три пута је Бренос падао рањен. Сваки пут се поново дизао гоњен срамотом и очајањем.

Четврти пут Аполон није хтео ни мач да подигне. Само је прохујао поред њега бљештећи у дивном, златном оклопу, растерујући немилосрдним  ударцима његове најверније пратиоце.

Тамна громада Парнаса са вековима  невиђеном бљештаво-белом капом снега, онаквом какве су у далекој Галији,  наже се над Бреносом и он утону у црнило...

Миливој Анђелковић      

http://www.amika.rs/

amika@verat.net                  

 

СМРТ БРЕНОСА ДРУГОГ

Бреноса, изранављеног, пораженог и осрамоћеног, прихватили су његови преживели саплеменици и подигли на коња. Клатио се, привезан за седло, тонући у мрак и израњајући на светло дана да види остатке своје до тада непобеђене армаде, расуте низ падине Парнаса као перле са покидане огрлице.

Заноћили су касно и те ноћи само су две старешине дошле да се поклоне краљу, честитају ране и понуде му његов део плена, «ослобођеног» из делфских трезора јер су Грци не само злато већ и богове држали заробљене у храмовима. А знано је одувек да су богови створили злато за људе, као земаљску светлост и сунце, да стално сведоче о њиховим присуству...

Бренос их је похвалио и од првог узео само два масивна, златна прстена са иницијалом бета. Другом је препустио све драгоцености које му је понудио; ни он, као ни богови, није примао превише дарова јер то обавезује и њега и дародавце.

Док су му друиди превијали мелеме на тешке ране Бренос је слушао  како крај његовог, краљевског шатора посрћу закаснеле групе изранављених, уморних и гладних, побеђених ратника, праћених буљуцима жена и деце...

Нашли су га ујутру, са његовим кратким, галским мачем заривеним у врат. Глава му је била скоро одсечена, као код лоше закланог говечета.

На овнујским кожама натопљених краљевском крвљу сјакатали су комади дебеле златне огрлице – раскиданог владарског торквеса; у изврнутој кациги, пробијеној једним страшним ударцем Аполоновог мача – два масивна прстена. На печатнику једног је било урезано грчко слово бета, на другом исто слово, само окренуто на супротну страну, оба стилизована у змију која гута сопствени реп. Заједно, са празнином која их је раздвајала

наговештавали су прелом у бесконачности времена и сумњу у вечност.

Стари историчари наслућују да је то прстење са иницијалом свог имена Бренос одабрао баш зато што симболишу његову судбину. Валерије Максим каже да је те ноћи Бренсову руку водила воља богова и да га је стигла казна за покушај освајања и скрнављења Аполоновог  светилишта у Делфима. Полибије то потврђује, а Тит Ливије и Цицерон препоручују да се Полибију увек поклони пуно поверење јер је он „bonus auctor in primis“.

Сахранили су га брзо и оскудно – Парнас је био близу, ране незацељене. Акихориос, Батанат, Комонториос, Леонариос и Kутарис – сви „reguli“ – мали краљеви, симболично су поделили делове владарског торквеса да их пренесу на своје огрлице. Бреносов краљевски део плена је подељен: златници су припали Белгима са Атлантског океана, скупоцене зделе, пехари и кипови Вoлсцима из велике заједнице Боја, украшено оружје и накит братски су поделили Таурисци и Тектосаги – мач по мач, штит по штит, прстен по прстен.

Затим су се колоне ратника и кола истегле  у неколико праваца, као опасне змије које беже у магле даљина.  Бренсово обећање да ће освојити неизмерно благо Делфа делимично се остварило; и поред тешког пораза, првог који су Келти доживели, опљачкани су трезори неколико грчких државица и кола су шкрипала а коњи посртали под тежином златних полуга, украсних предмета и жутих, сјактавих фигура и кипова...

Миливој Анђелковић           

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

ПРОПАСТ ПАНОНСКИХ КЕЛТА

Ни Бренос, ни сви краљеви пре њега, нису испунили најважније обећање, оно због кога су њихови очеви, и очеви њихових очева, напустили Галију пратећи лет птица – да ће негде на истоку или југу наћи нову, лепшу и бољу домовину.

Један део Келта Комонториос је повео даље, до Тилиса и планине Хемос. Други, под вођством Леонариоса и Кутариса прелази у Малу Азију и насељава се око реке Халиос.

Трећи („шака јада“, каже Јустин у II веку н.е. поредећи их са непрегледним масама људи, жена, деце, стоке и лаких двоколица које су кренуле ка југу), на челу са Батанатом, вратили су се преко Епира и Македоније, „Батанатовим пролазом“, испод планине Скорда проживели више деценија па долином Мораве стигли до Подунавља. Ту су се и населили а група која се задржала десетак километара од ушћа Саве, на месту прастарог града Синга, оснива нови град.

Тектосаги су отишли најдаље – онај део племена који није отишао у Фригију дошао је до ушћа Саве и три дана већао на заравни испред данашњег Калемегдана – на оном истом месту које ће, девет векова касније, Римљани назвати Великим форумом Сингидунума. Јустин је записао да су тада одлучили да се врате „in antiquam patriam Тоlоssem“ – у стари завичај Тулузу јер тамо „реке теку у најбољим правцима“ а птице се враћају сваког пролећа...

Да ли је у тој чежњи за домовином садржане и критичка  примедба на рачун Саве и Дунава данас је неизвесно – Јустин то не објашњава. Тек Тектосаге су се вратиле у завичај и делфско благо – накит и необрађене полуге племенитих метала – поклониле су свом светилишту у Тулузу, заветном храму целе Аквитаније, не би ли умилостивили богове да их поново приме под своје окриље, у најлепшем крају од свих крајева. Страбон то потврђује и бележи да је богатство тог великог келтског светилишта било баснословно – 15.000 таланата! Изгледа да пред толиким богатством ни келтски богови нису могли да буду равнодушни – од свих јадранских и панонских Келта само је тај део Тектосага поново пронашао домовину.

Јустин, Полибије и Тит Ливије сведоче о злој судбини других Келта. Бројна и моћна племена, готово сто миријада (1.000.000) људи, жена и деце, од чега најмање тридесет миријада (300.000) мачева, отишли су из Галије спаливши домове да неодлучни не би имали где да се врате и кренули на пут без повратка, пратећи лет птица.

У старом веку, када су људи већином били високи око 160 сантиметара, Келти са својим стасом од преко 180 сантиметара, издужени високим, сјајним шлемовима са великим роговима или фигурама орла, вука, медведа и бика, мора да су личили на дивове, на ратнике пакла, на казну неба у виду варварске најезде.

Вергилије се диви овим крупним и снажним, лепим, храбрим и моћним варварским ратницима који су опседали Рим, седамдесетак година пре но што ће потомци њихових рођака укрстити мачеве са грчким боговима и самим Аполоном: код сваког блистају врхови два алпска копља у руци и галски мач за појасом, дуги штитови им заклањају орјашка тела огрнута кабаницама опточеним златом, светла коса им вијори на ветру откривајући грла бела као млеко и украшена богатим огрлицама – торквесима.

Други су записали да су знали голи, само са оружјем, да крену у борбу, дивљајући и рушећи све пред собом у славу својих варварских богова. Трећи бележе да су хиљаде Келта долазиле тихо и мирно, годинама живеле заједно са староседеоцима слободно се мешајући, помажући им у сточарству, учећи их употреби гвожђа, маказа и кљешта, витла, металног рала, каменог млина и штављењу кожа и помажући им у ратовима, понекад чак и против других Келта. Онда би се наједном сакупили, све своје натоварили на кола и коње и кренули даље на југ, као позвани неким изненадним, само њима чујним зовом свог народа.

Нову домовину нису нашли. Истопили су се, одбачени од људи и богова, у непрекидним сеобама и борбама. Јадрански Келти у Етрурији, Италији, илирским земљама Дарса, Истрија, Ардијера, Брига и трачких Трибала. Панонски (балкански) Келти у Панонији и Дарданији, Тракији и Македонији, Епиру и Грчкој, Фригији и Галатији, Малој Азији и Египту.

Последњи их помиње Плутарх наводећи да су се борили, као најамници сиријског краља Антиоха, у битци на Нилу, готово век и по пошто су пошли из Галије. Антиохова војска је била тешко поражена. Многи су остали на бојном пољу а бројни заробљеници су принети боговима на жртву и спаљени на ломачама. Египатски свештеници су забележили да су ломаче недељама гореле на обалама свете воде, све у славу богова...

Миливој Анђелковић         

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

ВЕЛИКИ ФОРУМ СИНГИДУНУМА

Записано је да се на раскршћу данашњих улица Кнеза Павла и Кнез Михаилове некада, у доба Римљана, ширио Велики форум Сингидунума. Његово име наговештава да је постојао и други, мањи, који је током векова постао неважан па му се више ни место не зна. Претпоставља се да се налазио на простору између Сахат-куле, Споменика захвалности Француској и градских опкопа дуж југозападног бедема, оног што се мало даље обрушава у Саву; тамо где данас деца хране веверице памтећи стреловито прелетање чупавог репа између ниских грана. Тај мањи форум је први, саграђен да буде Први и Велики. Али, као и обично, будућност је била другачија него што су то људи очекивали, претпостављени правци историјских мена још једанпут су се показали као заблуда. Саграђен исувише близу одбрамбених бедема он је, упоредо са развојем града и његовог каменог, неосвојивог бастиона – тврђаве на белој, кречњачкој стени – све више улазио у састав војног објекта, добијао одбрамбена обележја и престајао да буде форум.

Угажена пољана на ивици града, место на коме је била сточна пијаца и где су се окупљали дошљаци и трговци, лопови и војници, постепено је добијало обележја трга да би се претворило у Велики форум Сингидунума. Сточна пијаца је померана даље на југ, негде у околину данашњег најужег градског центра – прво на Теразије, потом још јужније, тамо где је данас парк уз Народну Скупштину, а касније, све до Другог светског рата, на простору изнад железничке станице, оном који данас заузима Хајдук Вељков венац са дугачким низом сивих, масивних зграда железничке дирекције и уским паркићем са обе стране Немањине улице. После рата, сточна пијаца је годинама била уз саму Кланицу, на падинама Карабурме према Дунаву. Ако се историја опет буде поновила ту негде треба тражити центар будућег Београда. Но, шта после тога? Јер Београд је протерао та четвороножна створења јаког воња и уочљивих излучевина. Данас се стока продаје у Обреновцу, Барајеву, околини Панчева... Где ће бити тај далеки, будући центар? Или је ова дисперзија његовог језгра, самог срца града, тек предзнак умножавања велеградских функција које развија и руши будући мегалополис?

У време када су групе Келта, касније назване Скордисцима, одлучиле да се населе недалеко од ушћа Саве у Дунав, на развалинама неког старог насеља  (на простору данашње Вишњичке улице на Карабурми, постојали су тада земљани опкопи и полуземунице домородачког насеља Трачана, Илира, Синга и Синда), будући Велики форум Сингидунума још није био ни сточна пијаца. На тој травнатој заравни, раскрсници ветрова, келтско племе Тектосаги раседлало је преморене коње, поскидало бисаге пуне опљачканог делфског блага и три дана се одмарало и одлучивало да ли да ту остану или иде даље. Простор су прекрили шатори од овчијих кожа, ватре које тињају и, мало са стране, велика колиба друида. Била је подигнута изван логора и окренута ка обалама река. Да ли су друиди Тектосага већ тада знали да се овде неће задржавати дуже него што је то неопходно да се одморе коњи и да својој промисли прибаве атрибуте одлуке богова? Или су се препустили  ширинама видика са белог брда изнад две моћне реке, да их ово место не очара толико да не могу да оду даље? Да ли је случајно што је један слепи зид шатора био окренут ка граду иза њих а други према југу, тегобном Батанатовом путу, Епиру и Атици, према Делфима и врховима Парнаса где су столовали хеленски хероји и богови са којима су Келти, недавно, укрстили мачеве и први пут били поражени? Широк, овални улаз колибе и читава унутрашњост били су отворени према западу, будућем правцу њиховог кретања „по вољи богова“, ка крајевима где сунце одлази и где се налазила њихова далека, тој генерацији само из прича позната домовина – Аквитанија.

Три дана су друиди, чекајући да се богови изјасне, сакупљали траве и спаљивали их на малим заветним ватрама неповерљиво њушећи миомирисе биља и воњ ветрова који су се ту укрштали. Први, северни обарао им је шаторе и заносио коње носећи ледени дах Карпата и мирисе снега које су већ заборавили; други, источни и црноморски, био је пун хладног озона непрегледних шума; трећи, јужни, подсећао их је на пораз на падинама Парнаса и тегобне дане бекства; четврти, западни, блажио их је доносећи спокој сунца на заласку и присне, познате мирисе непрегледних равница Паноније, долине Рајне и Галије...

Јустин је записао одлуку богова – Тектосаги су поверовали овом последњем ветру и вратили се „у стари завичај Тулузу“. За њима је остала угажена трава, гомиле суве коњске балеге, црни кругови у којима су гореле ватре, полусрушена друидска колиба отворена према западу и касније створена навика да се ту, изван града, на раскрсници четири ветра, бирају и купују коњи.

Данас, наравно, нема ни најмањег трага тих прадавних времена. Али понекад, зими, изнад мокрих кровова као да се укрсте два ледена ветра: ваздух се ускомеша и готово очврсне од хладноће а кровови се у тренутку прелију глатком, сјактаво-модром глазуром леда... Посетиоци пицерије „Снежана“ чији су замагљени стаклени зидови на самом раскршћу, окренути на север и запад, тврде да се тада сваки стаклени зид оспе другачијим шарама мраза а госте обузима немир и жеља за одласком док се ледени дах далеких простора шири између пултова и ниских столова. Тада није свеједно да ли сте се затекли баш ту или само блок-два даље. Чак ни пица коју управо једете уз северни пулт није иста као она коју можете појести само два корака даље, уз други, западни зид ресторана...

И док ножем черечите врућу пицу „Четири годишња доба“ и испијате кратке гутљаје београдског пива, можете видети како се тешке, мокре пахуље снажно ковитлају и налећу на стаклени зид а лапавица средином Кнез Михаилове пршти налик на безброј малих гејзера – као да невидљива колона коња каса врхом калемегданског гребена, па низ Саву до првог газа, негде око Обреновца или чак Шапца...

Миливој Анђелковић       

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

ПРОКЛЕТСТВО ДЕЛФСКОГ БЛАГА

О богатству делфских трезора множиле су се легенде по целом античком свету – у подграђима полиса у Средоземљу, под шаторима Персије, у таборима степских ханова, земуницама магловите Паноније, крај димљивих келтских огњишта на обалама Рајне...

Херодот, вођен инстинктом историчара који развејава плеву легенди до  зрна истине, наводи бројне поклоне које је Аполоновом светилишту и Питијином пророчишту послао Крез, пребогати краљ Лидије. Подужи су спискови златних ваза, амфора, свих врста накита и полуге од драгоцених метала, оружја и ковчежића пуних златника и сребрњака... Али његов хвале достојан напор само је дао нов полет још опширнијим и маштовитијим причама...

И пре Бреноса освајачке војске су покушавале да се домогну овог блага. Ксерксу, у 5. веку пре нове ере, то није успело. Фокиђани су 356. године пре н.е. искористили Трећи пелопонески рат (светски, како су га антички аутори звали) да продру у Делфе и опљачкају део блага из више малих храмова – трезора грчких полиса. Осамдесетак година касније то је успело и Бренсовим Келтима.

Али највредније ризнице Делфа, оно право језгро светог блага, није угледао ни један освајач. И Фокиђани, као и Келти, морали су да се задовоље тек његовим мањим делом.

Међутим, и тај мали део био је баснословне вредности, а сваки комад тако усклађених облика и савршене израде, да је и то било довољно за приче широм тадашњег света.

Келтска златна посуда са ликовима богова 

Грчки антички златни шлем

Страбон, позивајући се на Помпејевог пријатеља Посидонија из Сирије, детаљно описује ризницу келтског храма у Тулузи, завичају Тектосага, који су се из Делфа вратили у Аквитанију. Његова разматрања каснији историчари различито процењују – док једни тврде да он основано алудира на могућност да су језгро тог блага Тектосаги донели из опљачканих делфских храмова, други сматрају да он искључује ту могућност. Међутим, његово запажање о „проклетству делфског блага“ које се наставило и у келтској Аквитанији, прихватили су сви историчари тумачећи чињенице на сличан начин.

Бренос је присвојио део светиње која је у целом античком свету сматрана 

sacro-sancta. Због тога га је снашла зла коб – извршио је самоубиство, његову руку водила је воља богова. Валерије Максим је још оштрији: „Војвода галски Бренос дигао је руку на себе вољом божанства јер је намеравао да освоји Аполонов храм у Делфима“. Дакле, није кажњен због оног што је учинио, већ због оног што је намеравао да учини – његова жеља је очигледно била такво безумно светогрђе да и оно што је учинио бледи пред њом.

Слична судбина ће задесити и бројна келтска племена која ће нестати у сталним борбама и вечним сеобама са краја на крај тада познатог света. Изузетак су они који ће се касније назвати Скордисцима – населиће се дуж десне обале Дунава и у Поморављу и изградити Сингидунум. Или је то казна која им је одређена?

Део Тектосага се вратио у завичај и завештао благо келтским боговима. Да ли је одрицање од толиког блага била воља богова? Биће да је између келтских и хеленских богова постојао споразум – није важно који су богови у питању, битно је да је благо остало ван људског домашаја...

Фатум „проклетства“ не завршава се на Бреносу и Келтима. Он се као куга шири на сваког ко је покушао да присвоји макар и део тог блага. Тако је казну богова искусио и римски генерал Цепион, поносни освајач Аквитаније. Опљачкавши келтски храм у Тулузу он је, с правом победника, благо сместио у своју личну ризницу. Историчар Тимаген сведочи о „проклетству неба“ које га је потом снашло – он и његове кћерке умрли су у највећој беди и срамоти...

Много векова касније историчар Бранко Гавела подсетиће на ова већ заборављена тумачења. Схватајући „проклетство“ као могући идентификациони знак за опљачкано из делфске ризнице, он наслућује елементе занимљивог проблема и поставља бројна питања на које више нема јасних одговора.

Није ли то она нит која ваља пратити да би се назрели широки простори на којима је могућа истина? Лук који прошлост везује са будућношћу? Где је ту садашњост? Празнина између два шкрипава краја напетог лука? Играчка на затегнутој жици која сваког часа може да буде одапета?

Када се Нарцис родио, стари Тиресије је прорекао његовој мајци: „Син ће ти доживети дубоку старост ако никад не упозна себе“.

Али, зар не би тада убио (побацио, ха, абортирао!) легенду? Да ли би тада уопште постојао? Јер, ко би данас знао за то необично име – Нар–цис?

После свега, који је ту могућан одговор? И чему? Може ли његова трошност  да опстане у вечности већ дефинисаних питања?

Миливој Анђелковић         

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

СЕНКА БОРЕАЛНОГ СТУБА

Анонимни антички путописац у првом веку пре нове ере записао је:

„На крају њихове земље налази се веома велик бореални стуб, чији се врх огледа у узбурканом мору. Области у близини овог стуба насељавају Келти, чији последњи изданци допиру дотле, а затим долазе Венети и Истри, који одатле допиру до Јадранског мора: прича се да ту Истар почиње свој ток“.

И каснији записи наводе бројне примере таквог, фантастичног, градитељства – монолитни, киклопски стубови на обалама Нормандије и Бретање као да су подупирали небо. Један од њих већ додирује и вечност – у Бретањи, на острву Гавринис, код Рена, прастари гигантски стуб већ више од двадесет векова утискује свој лик у немирне, дубоке воде. Староседеоци причају да се понекад, лети, када је океан гладак а сунце ниско на ведром небу, дубоко испод трепераве сенке на таласима види његов јасан, оштар отисак, са свим украсним детаљима, као уклесан у живу стену дна.

Антички путописац чије се име загубило у хуци векова тај детаљ не помиње. Он није био довољно дуго у његовој сенци да га додирне истина. Свеколика тежина неба, ослоњена на њега, притиска и његов одраз на таласима, тако да он тоне, претежак, све до дна. Шта ће се догодити када он, најзад, попусти? Да ли је то оно чега се Келти једино плаше – да ће небо пасти на земљу?

Келтски хороскоп

Вековима раније, у непрегледним масама, Келти су се самоуверено  спуштали низ моћни Истар, помно пратећи његов ток као путоказ самих свемоћних богова и пробијали све препреке пред собом. Потом су се групице преживелих враћале натраг, уз његов ток који се тањио, избегавајући сударе и сукобе. Све те генерације Келта су носила неизбрисиву, у генима урезану, слику моћног стуба који постојано, држи читаво небо високо изнад њихових глава. Па и она „шака јада“, како је назива Јустин, која је, после делфског пораза, скоро годину дана живела испод данашње Шаре (или Scordus-mons) да по њој добије чак и име, није ли у тој планини која дере небо видела природни стуб – једног од небеских подупирача, постављеног ту као порука богова која се не може пренебрећи?

Када су, потом, ипак кренули повучени незадрживом чежњом која се као прејаки воњ ширила око колона Тектосага што су се враћале у свој стари завичај – нису издржали даље од места где се трома, муљевита и безимена западна река улива у њихов моћни Истар чије су хладне воде доносиле свежину и отварале познате просторе ка њиховој далекој домовини...

Овде, где вечити Истар ширином свога тока, разуђеног делтом и ојачаног водама западне реке, личи на далеки океански залив у коме се огледа запамћени бореални стуб из њихове домовине, Скордисци коначно нису могли (или можда нису желели?) да иду даље. Населили су се, уморни и безвољни, да излече последице рана и муке пораза. Непрегледни равничарски простори на другој обали широког Истара блажили су њихову још неугаслу чежњу и помагали им да забораве своје узалудне путеве. Тако су ту и остали. Била је то њихова нова, тек нађена домовина.

Али, нешто као несигурност, непрекидно је титрало у њима. Нису ли већ тада слутили све промене које ће задесити тај нови град, изникао на белом, стеновитом зубу Балкана, усред судара древних вода и равнодушности утонулих даљина?

Јер, заиста, као да је све било ту: земља и вода, време и небо, бљесак прошлости и туга даљина... Осим ватри. Оних будућих пламенова, рушења, огромних гомила жара? Па пепела, воња нагоретине, искри које заслепљују звезде, дима што данима прекрива сунце а месец претвара у црно дно ноћи? Шта ли је све истекло из тог црнила? И како је, баш увек, остајало мало и оног скривеног, запретеног жара?

Тада, само је ноћно небо било исто, дубоко и препуно звезда. Од оних крупних као орах до сасвим мајушних искрица, као наговештаја неког далеког, будућег бљеска. И кад замре сваки покрет а реке се притаје, тешке и глатке све до разливеног ушћа, на њиховом бљештавој површини могли су да распознају тамну сенку високог и моћног стуба из своје далеке домовине. Стоји, уз њих, још увек постојан и чврст, и држи небо. Средином воде прође дрхтај, реке се занесу и заљуљају читаво небо, обале оплакну два-три таласа и све опет утоне у мир и непомичност. Уместо одраза моћног небеског подупирача, на средини реке, сјакти месец, већи и сјајнији него онај на већ истањеном небу и све до јутра се топи, разливајући се, у таласима, по мочварама и поплављеним пољима.

Миливој Анђелковић         

http://www.amika.rs/

amika@verat.net