КЕЛТИ НАПАДАЈУ

Код Малог Шефа

Келти су дотерали коња без јахача до њега и Бане промукло прозбори “Хвала”. Ко зна шта је то значило на келтском али је интонација и мимика тела морала да им буде јасна. Ратници око њега климнуше главама, понеком се развукоше усне у наговештај осмеха.

Све је боље него да ме везују и вуку за собом, помислио је сећајући се судбине заробљеника коју је више пута видео. Разгрнуо је ћебе на коњу, свукао га, огрнуо и застао – како се узверати на та висока и јака леђа, на сапи које су подрхтавале и пушиле се. Са седла је висила кожна трака са омчом на крају и Бане гурну ногу у њу, али није било чврстог упоришта за руке да се уздигне. За гриву, или за седло, или како? Коњ окрете главу гледајући га са ишчекивањем својим крупним очима. Најстарији ратник окрете  коња, нагну се у седлу, обухвати Банета испод мишице и подиже. Нашао се на коњу као на гибавом чуну који је измицао под њим и он се грчевито ухвати за гриву и стегну коленима коњске сапи. Ратници су га гледали зачуђено: у њиховом свету знати јахати је било исто као ићи, јести, говорити… Двојица младих ратника потераше коње у кас, најстарији викну и колона настави тешким и спорим кораком.

Добићу морску болест, мислио је заљуљан на високим леђима док су га ниске гране шибале по лицу и претиле да га збаце из седла. Успео је да и другу ногу уметне у кожну омчу и да се исправи у седлу држећи узенгије, али другом руком није испуштао коњску гриву. Ћебе спаде са његових леђа и склизну са коња, крајичком ока је видео како се један од пратилаца извија и диже га врхом копља. Тако би и мене, помислио је, да није богиње… Оне за коју је, у оном првом свету, знао да не постоји јер је само митски лик. Овде је она усмеравала цело племе, водила читаве народе и покушавала да утиче на будућност. Да обликује историју и измени далека, самосвојна и себична времена…

А можда, помислио је, можда ти прастари богови једини и постоје а само им људске потребе и манипулације историјом додају нова имена и прилагођеније имиџе?

До ковачнице је дојахао као јахач – усправан, са ногама у обе узенгије и уздама у једној руци док се друга, благо повијена, ослањала о појас. Хефест га је већ чекао – вести су се у овом свету шириле на Банету непознат начин али брже од приученог јахача. Намргођен као и увек, посматрао га је својим белим оком, ухватио коња за оглав и повео у центар логора.

Зауставио се пред једном од већих округлих кућа из које је изашао старији, једноруки Келт са великим ожиљком преко лица. Бане га је већ виђао, појављивао се увек када би избила свађа у логору и његова реч је била пресудна. Покретом који не трпи поговор наредио је Банету да сјаше, без промене на лицу посматрао је његове опрезне и невеште покрете, и одвео га у настрешницу са коњима.

Поклонио се пред истесаним каменом на улазу са плитким рељефом на коме је женска особа налик на старамајку “по женски” седела на коњу. Богиња Епона, сетио се Бане дединих рукописа, келтска заштитница коња и јахача. Келт је одвезао седло и додирнуо узде,  показао Банету сено, ведро за воду, поток на ивици логора, па опет сено и неколико четки, покретима прешао по телу коња, широком челу и погладио га по гриви. Затим је показао на  на своју кућу и отишао.

Никада низ заповести није био изречен једноставније и јасније и Бане се дао на посао да збрине коња.

- Мирна, буди мирна, Мирна! – тепао је коњу трљајући га сеном па четкама, појећи га и пребацујући балу сена пред њега.

Мирна га је погледала својим крупним, паметним очима и док је миловао по гриви влажну њушку је положила на његову руку.

Старешина логора је био важна личност, у насељу први после племенског вође. Лева рука му је била одсечена изнад лакта и свој ауторитет је исказивао потежући тежак мач, а бразготина преко целог лица се кривила у напети лук који сваког трена може да прсне. Наређивао је кратким, одсечним речима, мачем показивао где ће бити пролаз, кућа, ђубриште или нечији посед. Мали Шеф, превео је то Бане на себи схватљивији језик.

Од њега је добио нов кожух, вунене панталоне и кратку тунику, чарапе  и кожну обућу, безобличну али меку, јаку и топлу. И обавезу да га прати у свим логорским пословима; тако је сенка богиње која се надносила над Банетом падала и на његове одлуке. Суровост и насилништво, моћ јачег и грабежљивост виђених ратника лакше су се повлачили пред ауторитетом Малог Шефа и богињиног штићеника који га је пратио.

Убрзо је приметио да га нови, незванични положај уз Малог Шефа уздиже у племенској хијерархији коју још није познавао. И девојке су почеле да га примећују. Другачији од осталих келтских момака, нежнији и финији, налик на младог друида, привлачио је њихове погледе. Предосећао је да њихов повремено несигуран ход кад пролазе поред њега, бледило иначе румених лица и понеки уздах значе више од тренутка замишљености. Схватио је да су то били знаци, несвесно или промишљено, њему упућени. На које није одговарао, више збуњен него што је то био спреман да самом себи призна. Али вечерас, вечерас ћу пажљиво гледати како се која понаша и можда, можда...

У сутон, у логору је избила ратна узбуна. Келти су седлали коње, опасивали мачеве. Спољни обод логора уз реку био је нападнут, безглава трупла неколико заробљеника и робова који су ту чистили свеже коже лежала су у крви.

- Fiana – рекао је Мали Шеф, осмехнуо се и обуставио потере. Покретом је наредио Банету да оде до његове куће и откасао у сусрет вођи племена који је долазио у пратњи наоружаних ратника. Бане је из даљине видео како је краљ саслушао Малог Шефа и вратио се са ратницима. Разумео је шта се догодило: наши млади ратници су недавно донели главе из суседног логора, а сада су њихови младићи однели неколико глава из нашег логора. Несташна деца. Као спортски меч: ми њима неколико глава, па они нама и ритуал иницијације је обављен.

Те вечери док су девојке ишле по воду и враћале се, Бане је постао свестан лепоте њихових светлих, понекад риђих коса. Неке су се благо пресијавале мењајући нијансе на ниским, искошеним зрацима сунца, друге су биле сјајне и бљештаве као злато, треће су имале боју густог меда, преливајући се ка светло-плавој слично перју око голубијег врата. Увек ишчешљане, подељене оштрим зупцима чешља, сплетене у кике или витице, друге  сакупљене позади да се истакне висок, нежан и бео врат, треће подигнуте на теме као блистава круна или таласасто опуштене низ врат и леђа и прикупљена на крајевима, мало изнад струка. Приметиле су да их загледа и погледале га из даљине, кад се приближе њихов поглед је био прав и могао је да види тек понеки искошени бљесак ока, њему намењен.

То посматрање девојака кад иду по воду и враћају се натоварене ведрима и крчазима чију тежину као да не осећају постало је његово вечерње занимање увек када је био у насељу. Али то је било све ређе. Преко дана Мали Шеф је био заузет у насељу, тек после подне је полазио, увек у Банетовој пратњи, у обилазак племенских поседа у околини. А ту је почињао други свет у коме је људска рука била мало присутна.

Видео је прозрачни Поток видри у коме се безбрижно и весело купају деца. Тајанствену мрачну Шуму сова у којој су боравили друиди. Речицу летећих риба испреграђивану мрежама постављеним тик изнад воденог тока. Рајско острво црних лабуда и пчелињег меда, пурпурних цветова и јата малих птица. Ту су се порађале жене јер на њему млади не умиру пре старијих...

 Када се врате у насеље, Бане често није могао да се смири. Непознати предели које је управо видео, другачији од стварности ратног насеља и пролазног логора око њега,  призивали су даљине и сећања. Изашао би у глиб код до последњих кућа, тамо где су почињали шатори. Загледао се у суморно небо у правцу севера. Орферикс би хтео у Сингидун, мислио је.

И тада се сетио Еле. И она постоји у неком времену. Тамо иза  задимљених шатора, иза хоризонта умотаног у јесење магле. Оно њено „Риикс“ као да је призвало његово садашње келтско име – Орферикс. Постојао сам у оном другом  времену и простору, мислио је, а то  значи да ћу се извући јер да сам овде страдао не би ме тамо било. Та логика је била сумњива, али охрабрујућа. Извући ћу се, понављао је у себи као мантру и склањао се у страну да пропусти нове колоне Келта које су пристизале.

Словене је видео још једанпут. Свирали су и певали док је пролазио у пратњи Малог Шефа и у њиховим очима су бљеснули знаци препознавања. Стари Словен дуге беле косе и браде одложио је тимпан, склопио руке и принео их челу – поздрав оца племена које ће доћи.

У логор су долазили и одлазили даље Трибали и Мези, Трачани, Дачани, Панонци, Аутаријати, Илири краљице Теуте и Келти из братских племена Бреуца, Амантина, Корнаката... Мали Шеф је сваку колону  примао, одређивао домаћина код кога ће се одморити и обедовати и више пута понављао име племена као да се труди да то заувек запамти.

У разговорима Келта помињала су се многа места или крајеви за која Бане није могао ни да наслути где су али и друга која је препознавао: Лаурион, Мармен и Медиоланим, Ангурон у коме су се ископавале чак четири руде – гвожђе, сребро, олово и жива; па Бургенс, Кале, Негестин, Дулек, Бадгредин, Јухор, Парћин, Благотин, Белгитес, Хеорта, Капедунум, Кладив, Пеук … Тара и Дурмитор, помињали су, а у именима Марг, Дану, Сав, Лииг, Тиесиа… препознао је реке и схватио да се налази негде у будућој Шумадији. Једино што је поуздано знао то је да се Сингидун налази на северу.

Једном су дошли грчки трговци из Масилиса и донели црвено-црне вазе, буриће вина и накит за сваког – од дрвета, костију, бронзе до среброг и златног. Истог дана када су стигли распродали су или разменили своју робу и отишли даље – видео их је само издалека тако да глас о њему није могао да оде даље… Али где да оде? До Масилиса, за који ће у његово време знати да је постојао, али где? Негде у Панонији? Па и да оде, шта би било коме значило да је неки Орферикс, нижи и тамнији од Келта, живео међу њима?

Када је дошло стотинак уморних келтских коњаника, Мали Шеф је десетак сместио  код себе и окренуо се Банету показујући руком на њих, себе и цео логор:

- Скордиски!

Сада бар знам, помислио је Бане, да сам географски близу Београда, а о вековима који нас деле, или спајају, нећу ни да мислим. Шта би деда, или професор, урадили у овој ситуацији? Зна ли чика Тома да сам нестао?

Сутрадан, у подне, када је Сунце блистало на врху свог дневног лука, цело племе се окупило на узвишењу испред шуме. На сунцу су сјактали оклопи, шлемови и калпаци издужени роговима, фигурама животињских глава, великих птица и звекетавим привесцима украшеним разнобојним емајлом. Трептале су гривне и наруквице, ланчани појасеви, мачеви и штитови, кострешиле су се на ветру дуге, таласасте косе, чупаве браде и подужи бркови. Старешине и виђени ратници су скраћивали браде тако да су им се видели торкваси, дебеле, златне и изгравиране огрлице око врата.

Неколико друида у дугачим белим одорама са капуљачама окупили су се око хрпе камених блокова на којима су биле урезане вертикалне линије са хоризонталним зарезима.  Испред су положили дарове: венац од бобица беле имеле и златни срп на белој марами, хлеб и печење, сир и воће, јечмени зитос и вино... Поклонили су се каменом светилишту, шуми, Сунцу и небу. Најстарији друид је узео златни срп и белу мараму принету боговима, засукао рукав и снажно обрезао руку српом. Крв је јурнула и мараму обојила црвеном бојом.

- Kernunos! – призвао је. – Taranos! Andraste! Ааа...

-          Аааааааа... – прихватили су друиди и цело племе.

-          Iiiiiii... – наставио је први друид.

-          Iiiiiiiiiiii....– поновили су сви.

- Kernunos! Taranos! Andraste! Ааа...

- Аааааа...Iiiiiiiiiiiii!!! – одјекнуло је изнад логора и шуме тако да су се уздигла јата птица, правећи широке кругове док су тонови који стварају свет треперили у ваздуху.

Неметон, сетио се Бане. Друидска свечаност у којој се спајају димензије и отварају светови. Стајао је поред Малог Шефа и затреперио: можда је ово тренутак када ће он…

Приметио је да већина гледа према реци: … или ће Она…

- Kernunos! Taranos! Andraste! Ааа...

- Аааааа-ааааа Iiiiii-iiiiiiiiiiiiii!!!

Али богиња се није појавила а он је остао у логори Скордиска.

Када су се вратили у логор, јато птица је слетело на светлиште – по тихом узвику задовољства схватио је да је то добар знак – богови су примили дарове.

Келти нападају

Сутрадан, у праскозорје пре сунца, Мали Шеф је све разбудио. Био је ратнички опремљен са мрежастим оклопом на грудима и мишицама, страшан под црним шлемом на коме су блистали огромни, посребрени рогови. Својим момцима је разделио оружје а Банету доделио подужи нож са украшеном дршком. Пошли су за њим у маглу и после једног сата убрзаног хода прикључили се главнини келтске војске. Тихи писак барске птице је био знак за покрет и Келти су у широком фронту пошли напред, на непријатеља који се није видео.

Кретали су се кроз јутарњу маглу као духови, тихи и језиви у својој ратној опреми. Високи украси на шлемовима, све те искежене главе вукова, медведа, бикова и орлова пловиле су изнад прамења магле као крвожедни чопор који тражи жртве. Неки су били голи, само са наруквицама, гривнама и појасом са мачем. Били су ишарани по лицу и грудима, дугачких, развијорених коса на ветру, дивљих израза лица и бесних очију, са штитом и копљем у рукама. Неколико Келта је на кратким поводцима водило по десетак крупних паса који су искежених чељусти вукли напред, ка непријатељу.

Сунце се појавило као мутна наранџаста лопта а маглу је заменила лака, лелујава измаглица.

Бане се једва држао наметнути темпо док се Мали Шеф освртао и надледао их. Чим је нестао у магли обузет борбеним жаром, Бане је успорио. Није се усуђивао да седне, мада су му ноге, и цело тело, вапили за одмором.

И док је посртао иза келтске војске у нејасну даљину, на непознатог противника,  протресе га продоран повик из многих грла:

- АААААААА-ИИИИИИИИИИИИИИИИИИииииииииии… !!!!!

Снажно залупаше мачеви о металне штитове, чули су се добоши и једна пиштава  труба продорног звука.

- Kernunos! Taranos! Andraste! АААААААА-ИИИИИИИИиииииииии… !!!!! – и јека метала који лупа о метал.

Келти су напали. Одјекнули су се појединачни повици и звекет метала, коњска вриска и Бане убрзо наиђе на прве трагове битке: стреле и понеко копље, поломљени мач, пробијен штит са пребијеним копљем у њему…

Сунце је изгрејало и измаглица нестаде, готово у трену. Продорно запишта  усамљена труба. Чуло се дозивање и бат корака, узвици и урлици, топот коња и звиждање стрела. Овде је битка већ прошла и смрт је владала свуда около. Видео је  мршавог тамнопутог младића који је, грчећи се, покушавао да ишчупа копље из свога стомака. У даљини изнад шлемова бораца било је уздигнуто копље са завијореним црвенољубичастим тракама. Са стране се зачуо топот и Бане угледа једног Келта како пешице бежи, зауставља се код усамљеног дрвета и леђима ослања на дебло са мачем у руци.  Према њему је јурило неколико коњаника са подигнутим мачевима.

Аух, јекну Бане. Келта ће савладати и он ће бити следећи. И брзо, најбрже што је то икада учинио, јурну ка шуми. Тамо га не могу јурити на коњима, само пешице, а онда има неке шансе…

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

http://www.amika.rs/ 

Постмодерни друид Мистер Ал

17. Велики мајстор гламура

Када је Створитељ завршавао своје Велико Дело и одвојио тло од воде, Елементи – деца Његова, пожурили су да заузму што боља места и буду ближе Срцу Земље, тамо где гори Вечита Ватра Његова. Они најтежи, снажни и моћни лако су утонули у меко тло, лакши су остали на површини повезујући се међусобно да не би били одгурнути у простор, а они најлакши су још еонима лебдели, ношени тамо-амо земаљским, сунчевим и магнетским бурама.

»Ја стварам ред а деца моја га претварају у хаос«, наљутио се Створитељ. И када је све своје важне послове по небесима обавио, он сазва Велику Ложу Земље, да јој преда власт – у име Његово – над Тлом, Водом и Ваздухом Земљиним. Немајући поверења у  своју разуздану децу, он им унапред одреди места која у Великој Ложи заузимају, следећи неумољиву правду Своју.

У прве редове смести оне које су највише ветрови шибали и који су разноразног земаљског и небеског шара видели. Иза њих намести друге, оне који су удружени тражили место своје. На крају, поређа остале, тешке, сјајне и охоле, да их казни за сујету њихову.

Када се Велика Ложа састаде, Елементи заузеше своја места и згледаше се у чуду: они ваздушасти и лебдећи, са Водоником на челу, добили су власт и моћ, а Гвожђе, Злато и други тешки и нападни - силу и сјај. Таква је била воља Његова: власт ће управљати силом, а сила ће обуздавати власт; сјај ће бити без моћи, а моћ неће имати сјај…

И на Земљи се поново успостави склад и мир Његов.

Много еона касније Створитељ погледа своје дело и изненади се: људи су ред Његов изокренули, Гвожђе посвађали са Златом, силу упрегли да стекну моћ, власт и сјај.

Е, не може тако, помисли Створитељ. Крену руком да заведе ред али се трже јер то што он хоће исто је што људи раде и постаће пример за углед. То треба да уради елегантније, да сјају дода силу, а сили одузме сјај.

И он створи Великог мајстора гламура и да би сакрио своје накнадно дело научи људе како да га добијају из боксита. Непроменљив и вечан, јак али лак и прилагодљив, елегантне сиво-сребрне и сваке друге жељене боје, он се умеша међу људе...

           

            18. Постмодерни  друид Мистер Ал

На полувремену меча деценије (Реал – Барса 1 : 1), чим су се бучно огласиле рекламе, Бане дограби даљински и склизну низ друге програме. Полемика, модна ревија, неефикасне градске службе, завијајући турбо-фолк у минићима, промоција новог типа аутомобила... Нека нова марка необично скраћене линије. Пустио је тон и убрзо схватио: промоција новог Електро-Тесла возила од плексигласа и алуминијума.

Да ли ће и ова марка, питао се коментатор, доживети судбину електро-аутомобила из 1970. године? Тада је сто нових возила подељено на пробу медијским личностима. Велика ауто и нафтна индустрија је одмах реаговала, на берзи скупо платила акције те фирме и одмах повукла сва возила са објашњењем да постоји озбиљна фабричка грешка. Остало је само десетак комада у музејима и колекцијама аутомобила који су, током месец дана, сви до једног, дигнути у ваздух! Да им не остане ни најмањи траг који би могао да доведе до нове производње...

Аух! – помислио је Бане и тада приметио, у позадини, елегантног господина у светлуцавом оделу пригушеног сјаја. У друштву две лепотице пажљиво је загледао ауто са којим се његова појава савршено слагала – исти тонови светле боје, елеганција линија, ноншалантност изгледа. Камера је ушла у ауто откривајући детаље и са сата у возилу прешла на ручни сат од беле платине, бледо плаву кравату и широке ревере светлуцавог одела. Непознати се управо нагињао над ухо лепотице да јој шапне неку тајну или слатку реч и понудио је цигаретом из сребрнасте табакере. Режисер се вратио на аутомобил, камера га је обишла са задње стране подвлачећи се у празан простор где није било ауспуха и направио рез на две издужене цигарете сребрнастог филтера које су се слободно димиле формирајући изнад глава преплет плавкастог дима у облику два слова неодољиво налик на  АЛ.

Димни сигнал Индијанаца, помислио је Бане и тада га протресе предосећање да је нешто пропустио, да не схвата нешто врло очигледно. Нешто му је промицало као песак између прстију и он одмахну главом у врати се на утакмицу. Реал је изводио аут, иза играча је бљеснула покретна реклама откривајући тајне нове ауто-козметичке у сребрнастој амбалажи и Бане се сети: Мистер Ал! Онај дедин и чика Томин господин из давних времена и неко на промоцији ко подсећа на њега....

Следећих дана поново га је видео, и то неколико пута: на модној ревији, на великом пријему нове медијске звезде сваштарског профила, на научном скупу посвећеном... ко зна чему. Увек смиреног, прстију значајно спојених у троугао испред себе... Био је свуда и нигде јер се камера никада није задржавала на њему. Прелетела би преко њега и није га поново налазила, али на неком следећем догађању опет је био ту, у свом препознатљивом светлуцавом оделу широких ревера и светлоплавој кравати.

Нешто ту није у реду, мислио је Бане и у паузама игрица, док је нешто чекао или био безвољан за било шта друго, укуцао у претраживач Интернета: Ал, Мистер Ал, светло одело, увек у позадини.

Резултати које је добио су били запрепашћујући. Мистер Ал је вековима био личност у сенци за коју се једва знало да постоји. Бане је покушао да разјасни то  невероватно »слепило« овог уочљивог господина. Мистер Ал никада није био сам, увек у друштву нових, непознатих лепотица чији је шарм, егзибиционизам и сексепилност њега остављао у дубокој сенци. Такође, разлог томе је и његова одбојност према накиту и било каквом кићењу и украшавању, као и изричито одбијање да учествује у ратовима – изгледа да је он један од ретких који, током свог предугог живота који се може мерити само свемирским календарима, није учествовао ни у једном, једином војном сукобу. Тек новији снимци, из ових постмодерних времена, његову витку, елегантну појаву у светлом оделу откривају у позадини логистичких војних центара.

Откривајући прошлост, Бане је све више залазио у дубине времена. Изгледа да је неко ко личи на Мистер Ала био један од помоћника ружног и обогаљеног Хефеста, бога ватре и ковања, који га је отерао из своје службе јер је Мистер Ал био равнодушан према изради накита и изричито одбијао да кује оружје. Алхемичари су га познавали и ценили, убеђени да он зна како се добија сребро, али њих је интересовало злато и чувени »камен мудрости«. Помиње га и Јунг у својим алхемичарским студијама и описује једини познати рељеф са његовим ликом: Мистер Ал, висок и елегантан

управља луксузним колима у која се излежавају наге лепотице, а вуку их четири расне кокошке (!!!). Руку која је то исклесала водила је завист, не знајући да му подиже споменик за будућа поколења.

Мистер Ал је дозволио да буде примећен у јавности тек 1825. године на светски чувеној пробној вожњи прве локомотиве енглеског инжењера Стивенсона. Витак и лагахан у свом светлом оделу изгледало је као да лебди окружен свом том тежином тона и тона гвожђа, чврстине и снаге. Од тада га запажају све чешће: на промоцији Бесемеровог конвертора за челик, Беловог телефона, Едисонове сијалице и грамофона, на отварању прве хидроцентрале, премијерама Аиде, Кармена и Лабудовог језера, увек у друштву неке друге егзотичне и расне лепотице. Тврди се да је био и на отварању прве Возаревићеве књижаре у Београду и на свечаној седници новоосноване САНУ, али за то нема ваљаних доказа, а српске лепотице су умеле да сачувају своје тајне.

            Године 1929. Мистер Ал је поново дошао у Београд, као пратња чувене Џозефине Бекер. Ту је остао до доласка светске тениске звезде Анрија Кошеа коме су једино он и сликар Иван Радовић могли да буду пристојни партнери.

Највише података је у аналима тајних служби: Мистер Ал у више држава има подебеле досијее. Записан је као један од »непријатеља империје« и »страни агент« који је протествовао против злоупотреба Нобеловог открића динамита, одбио да се укључи у новоформирану Легију странаца, агитовао против француског освајања Алжира и енглеског присаједињења Новог Зеланда, а за време светске промоције Колтовог револвера организовао је у суседној хали велики »шкотски« избор за Мис и Мистера света са паролом: »Скините килт, баците Колт!!!«

Вероватно је бојазан да не нестане у тами полицијских чистки била разлог што је дозволио да коначно буде представљен јавности.

Било је то 1886. године на великој промоцији немачког физичара Хајнриха Херца који је управо доказао постојање радио-таласа. Мистер Ал се појавио у друштву тек номиноване Мис Гренланда – прелепе плавуше сивих очју и бујних, рубенсових облина. Сам Мистер Ал је био у сребрнастом оделу  које је његову витку појаву чинило још вишом, плаве косе и још плављих очију са присенком туге у њима, што је присутне даме посебно заносило до екстазе. Доживео је светски успех и први пут изашао из сенке – Мис  Гренланда је остала запамћена као његова раскошна пратиља. Многи су касније покушавали да имитирају  његов стил, али је то једино успело Стив Мек Квину – Мистер Алова једноставна елеганција, лакоћа понашања и чврстина држања били су, безмало, непоновљиви.

Тако, када је те исте године Чарлс Мартин Хол успео да из смеше криолита, ретког елемента кога има само на Гренланду, издвоји нов метал светло сиве, сребрне боје, веома чврст али лаган, који не кородира и лако се рециклира, асоцијација је била свима јасна и дилеме није било – нови метал је добио име ал, односно алуминијум. Касније је утврђено да се алуминијум углавном и налази у облику једињења и смеша са другим хемијским елементима, а најчешће у бокситу. Чврст а лаган, са ненаглашеном елеганцијом и великом практичношћу Мистер Ала, алуминијум има разноврсне намене. Три пута лакши од гвожђа а тек мало слабији, он може да се кује у жице тање од власи и листове тање од папира, идеалан је за тубе, намештај, грађевинарство, индустрију и електронику. Најзад, попут Мистер Ала, то је вероватно једини метал од кога нису прављена убојна ратна средства  током већ дуге историје света.

Невин и чист, чврст и лак, сребрнаст и непоновљиво елегантан у својој једноставности, он на себи носи јасан месечев знак, одраз Мистер Алове алхемичарске иницијације...

Да ли се то време креће у скоковима, мислио је Бане, а његов непрекидни след нам само изгледа као постојан континуум? Или је Мистер Ал одувек ту, а ми смо ти који долазимо и одлазимо...

Из романа ОРФЕЈЕВ ПРСТЕН

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs

ДРУИД БЛЕДОГ ЛИЦА

41. Друид бледог лица

Враћање прстена који су многи препознавали као Орфејев

 и богињина заштита за коју су сви знали, донели су му сигурност какву никада раније, ни у оном свету, није осећао. Мали Шеф је то брзо приметио: уплашени дечак је постао одрастао, не као ратник  већ као признати и виђени посредник између људи и богова. Онај кога су богови послали баш код њих, код скордијских Келта, а не у неко друго племе или народ.

Неколико пута Банетова присутност је одлучила у споровима између ратника. Било је довољно да он посребреном палицом, коју је носио уместо мача, понови покрет Малог Шефа па да се незадовољни повуку: и богиња тако каже, тумачили су.

После тога. Мали Шеф је почео да брине о њему. Одредио је момка који ће се старати  о Мирни, Банетовом коњу, бирао му комаде меса и хлеба, уместо рога додавао му је пехар, снабдео га крзнима за лежај, пронашао леп, украшен кожух и плитку грчку капу са наушницама…

Током једне жешће свађе двојице истакнутих ратника, када су већ исукани мачеви и исколачене очи, уз лупање по грудима и истицање ратних трофеја, Бане је превазишао сам себе. Одлучно је искорачио, ударио ногом о земљу и одсечно, палицом, поновио покрет – наредбу Малог Шефа. Настала је тишина, као у замрзнутом филмском кадру, а изнад њих, као потврда Банетове завршне речи, зачуо се кликтај речног галеба – сама богиња то потврђује.

Увече, Мали Шеф је заверенички климнуо главом Банету и кад је изашао Месец позвао га напоље. Момци су довели оседлане коње и њих двојица су откасали кроз весели логор и разгорене ватре у шуму, па у друидски забран, у Шуму сова. Скренули су на малу, једва проходну стазу и јахали између дрвећа, сваки час се сагињући да избегну ниске гране. Сјајан Месец је измицао пред њима и повремено се указивао кроз крошње, аветињски сенчивши  густу шуму. Одјекивао је хук сова и чуо се лепет тешких крила.

Зауставили су се испред огромног храста уз чије је дебло горела мала ватра испред једноставног, искошеног заклона од коже и ћебади. Иза ватре се појавио достојанствени друид у белом, без браде и бркова, са златним шналама на огртачу и сјактавим копчама на сандалама.

Мали Шеф је хитро сјахао и дубоко се поклонио, Бане је понављао његове покрете. Уручио је друиду поклоне и показао на Банета.

Друид га позва ближе ватри и загледа се у Банетово лице. У његовим очима се видело изненађење, као и у Банетовим. Као да је срео мало старијег вршњака из оног другог, или правог, света. И друидово лице је било светло, неопаљено сунцем, обријано и неговано, лице неког који је само привремено овде, јер живи у много бољим и комфорнијим условима.

Он поведе Банета на ливаду и сачека да се месечина разлије по његовом лицу. На сребрну пругу, која се пружила као светлосна стаза, подметну бронзано огледало.

Тишина. Нису се чули ни коњи, ни сове, ни људи, ни ветар у гранама. Мук.

Тада је огледало почело да се пресијава у млечној светлости која се сажимала у малу и оштру слику. По ивицама заиграше боје дуге и слика се рашири по огледалу, пренесе на стазу и оживе на ливади. Била је ту, пред њима, а њен сабласни сјај одвајао је од свега око ње, као да је заробљена у леденој громади другог, ванпросторног света.

Бане је видео себе, треперавог, флуидног и бескрвног. Био је као ларва на позадини великог града, треперавог у ноћи.

То је онај други или трећи свет, помислио је, и ја ћу се наћи и у њему. Или је све  исти свет на огромној временској траци која нас баца тамо и овамо.

Слика згасну, друид брзо покри огледало марамом. Поклони се Месецу, покретом руке отпусти Банета и Малог Шефа, а звуци и шумови ноћне шуме оживеше.

Те вечери испред краљеве велике куће припремљена је гозба за цело племе и госте у логору. Донети су столови и около запаљене ватре. Одјекнула је музика цитри, фрула, добоша и тимпана. И Словени су ту негде, помислио је Бане, али их није видео. Старешине су своје достојанство доказивале златним торквасима који су блистали, остали су се дичили крзненим огртачима, појасевима са емајлираним украсима, златним и сребрним гривнама и наруквицама и позлаћеним кошуљама од спојених жичаних карика. Већином су носили тунике и панталоне од запрљане беле, сиве и црне вуне. За краљевим столом издвајало се неколико друида у белим одеждама.

Бане се повукао у страну и пред њим се пружало мноштво светло-смеђих и риђих глава дугачких коса, већином брадатих и бркатих, нагнутих над кашом из котла и печеним месом, док су момци и жене доносили печене птице и рибе, сир и мед, мешине јечменог зитоса и буриће вина. Посуђе је било од печене глине, дрвета и бакра, пред старешинама сребрно, а кашике дрвене и свих величина. Свако се служио својим ножем – од бодежа и дугачких сечива до кратких бритви и танких, јаких ножева „из потаје“ који су се носили скривено, за последњу одбрану.

Неуморно се наздрављало великим роговима и златним и сребрним пехарима, одјекивале поједине речи, повици и грохотан смех. У роговима и пехарима пенушало се пиће и врило у крви. У трећем рогу криле су се наказе сукоба и мрких погледа, у петом су били демони свађа и започетих туча. У седмом рогу будиле су се авети зла, потезани су мачеви и у обостраном посртању задата је понека лакша рана, па превијена травама и заборављена уз следећи рог. Девети рог је дозвао богиње лебдења и цела дружина, са столовима и недопијеним пићима, одлебдела је у висине и у ситој опуштености смирено трептала на свет испод себе. Остатке хране су развукли пси и храбрији робови, а већина је клонула у пијану дремку, чуло се хркање, виделе исколачене и закрвављене очи које траже упориште, пријатељско или непријатељско, пре но што се склопе под ноћним небом које је расипало звезде крупне као ораси, те блиставе ватре велике гозбе богова на небу...

Бане се упути на спавање, делимично омамљен вином и умором. Видео је белу сенку која му журно стаје на пут и стегао палицу. И ја сам постао борбен, помислио је и отрезнио се: ја нисам дорастао ниједном келтском ратнику. Натраг, где су сви, тамо сам сигуран, одлучио је.

Осврнуо се после неколико корака, сенка је била сасвим близу. Тада је на светлости ватре препознао друида из шуме, оног са бронзаним огледалом. Његово бледо лице је светлело на тамној позадини, одсјаји ватри које су се гасиле мењале су сенке на њему.           Позвао га је покретом руке, сачекао да приђе и пошао ка краљевој кући. Ушао је унутра као да улази у свој импровизовани заклон у друидској шуми и окренуо се ка Банету пред огњиштем на коме је тињала ватра испод црне сенке великог котла.

Кућа је била празна и Бане застаде: он нешто очекује од мене.

Тада је осетио да се иза њега нешто појавило. Није било звукова, ни шушња, само се променио интензитет светлости и на црној маси котла пред њим ослабиле су сенке и наговестиле облине. Као да нека моћна рука почиње да обликује свет и таму потискује првим светлим сенкама.

Окренуо се. Пред њим је стајала позната прилика у сребрнастом оделу модерног кроја и још једна, затамњених облика али толико неочекивана да је изгледало као да бљешти у пламеним бојама.

42. Неуспела мисија

- Здраво, Ела – рекао је једноставно као да су се сусрели испред „Беле тачке“. – Помислио сам да би могла да се појавиш... Ако то пожелиш... – наставио је и заћутао.

Особа у у сребрнастом оделу поред Еле, па то је Мистер Ал! – севнуло му је кроз свест. Осетио је талас љубоморе и разочарања – зар је Ела нашла њега који, већ вековима, у свакој деценији има нову, атрактивну женску!

- Бане, Бане... – уздахну Ела. – Дуго смо те тражили. Много је келтских племена, насеља и логора, још више сегмената у времену... Успели смо захваљујући друиду Дрејксу... –  ту се друид светлог лица дубоко поклони. - Да си нам веровао не би се ово догодило. Сада, мораш потпуно да верујеш, али увек и до краја, Мистер Алу. Само те он може вратити!

Мистер Ал се лако наклони и прстом додирну обод шешира.

- А ти? – упита Бане. – Ти нећеш са нама?

- Ја нисам ни дошла – изјави Ела. – Ово што видиш је моја пројекција усмерена на Мистер Ала и овај сегмент простора и времена. Мистер Ал је твој путовођа и спасилац, и наш комуникатор кроз Бе-Та петљу. Али, Бане, ако му будеш веровао као нама, и мени...

Ела избледе, искида се у траке и нестаде.

- Идемо, госп`н Бане – проговори Мистер Ал. – Бе-Та петља се стеже. А можда сам откривен, моје упадљиво одело има и мане..

Друид их је повео изван насеља, ка реци. Пред његовом појавом малобројни стражари су се повлачили, а светло одело Мистер Ала и келтска одећа Банета изгледали су као двострана сенка његове праве природе. После дужег убрзаног хода, када је Бане пожалио за својом Мирном, препознао је да су у друидској шуми. Чуо се лепет тешких совиних крила, хучање и писак, шуштање лишћа а ватрене очи су се палиле и гасиле у тами – ноћ се јављала са свим својим тајнама.

Убрзо се шума проредила и осетио се мирис реке. Кроз грање се назирала тамна маса, прожета светлим пругама месечине.

- Сава или Дунав? – упитао је.

Друид је показао на сребрење немирне воде.

- Sav!

Загледао се у ток и водене гејзире који су прштали на средини реке.

- Belisle! – објавио је.

- Míl buoka! – проговорио је Мистер Ал.

Друид се ужурбано повукао у шуму, Мистер Ал је потрчао и Бане за њим. Пред њима су се шириле ниске гране великог храста са чијих грана су висиле  завесе плавкасте светлости, гушће од месечине око њих.

- Да сачекамо... богињу? – предложи Бане дахћући. Осећао се као њен дужник, обавезан да прими њене поруке.

- Тражиће да останеш – одби Мистер Ал. – Богови не воле... оне који одлазе... ван њихове власти... А Бе-Та петља... не чека...

Река захуча, запенуша и многобројни ситни гејзери који су кључали по површини згомилали су се у огроман талас који се устремио ка њима. Били су пред храстом, са грана се сливала светлост стварајући наборе широке, плавкасте завесе. Мистер Ал је застао, зграбио Банета за мишицу и обојица су закорачили у светлуцаву завесу која је титрала пред њима.

Банета проже лакоћа какву никад није осетио, све се завртело око њега и тада осети ударе, стотину, хиљаду лаких шамара по целом телу. Као да се нашао у огромном базену пуном светлости и воде који су се отимали о њега. Најзад вода преовлада и испуни простор, бацајући га лево-десно. Лебдео је у огромном водопаду који се уздизао над површином и за тренутак угледао светлуцаво одело Мистер Ала како се претвара у нејасну и све мању мрљу.

- Не... дају... теееее... – чуо је његов разочарани глас који прекри све јачи жубор воде.

Велики гејзир над реком се занесе и Бане виде како се тама обале стреловито приближава. У следећем тренутку седео је у плићаку, мокар и каљав. Отресао је главу, обрисао воду и блато са лица – река је мирно светлуцала на месечини. Он устаде и тешко извлачећи ноге из густог глиба пожури ка храсту чије су се гране сребриле на месечини. Густог слапа плавичасте светлости више није било.

Бане се наслони на храст и склизну у седећи положај. Чекао је, надао се да ће се нека невидљива рука наднети над њим и однети га одатле. Са реке дуну лак ветар увлачећи хладноћу у његову мокру одећу, лишће зашушта али се ништа не појави.

Белисле, мислио је, ех, Белисамо! Шта тражиш од мене? Шта треба да урадим, како да дам најбоље од себе? Живи као Келт, рекла је, да би могао да пренесеш истину. Али ако постанем Келт, како ћу се вратити?

Сачекао је јутро испод храста и када је сунце надвладало таму дигао се и погнуте главе пошао ка логору. Стражари га дочекаше са упереним копљима и тек тада га препознаше, онако блатњавог и мокрог.

- Orferiks! – рече први и спусти копље.

46. Једна мала свећа... 

Најмлађи помоћник Малог Шефа дочекао га је радосно, широко се осмехујући. Пубертетлија, мислио је Бане, завиди ми што мењам женске... Заиста, као да сам плејбој: Тети, Каси, Либос... Биће да сам за њега Дон Жуан. Онај који ће се тек појавити...

Али осмех малог помоћника је имао још један узрок. Одвео га је иза куће, испод стрехе извукао свежањ кожа и победоносно их распростро по трави. Биле су бледо-сиве, као хартија за паковање. Добро су изгледале и Бане је превукао прстом: мало грубе са понеким чворићем, али чврсте и трајне. Али мастило? Како се оно прави? Од барута, кога још дуго неће бити, и чађи, које има у изобиљу... И од још нечега...

Чађ је сакупио са полуизгорелих дебала са огњишта. Размутио у води, додао још чађи. Танке трске, зарезане по средини, примале су то „мастило“ али су слова и бројеви били неуједначени, испресецани белинама и нечитљиви. Нешто је недостајало, додатак који чађ претвара у уједначену масу.

Два дана је мутио, додавао, кувао и докувавао, али су линије остајале испрекидане, бројеви једва препознатљиви. Предвече, млади помоћник је донео две чиније – једну са медом и другу пуну смоле четинара.

- Ко је то послао? – упитао је Бане.

Мали је показао изнад главе и превукао рукама низ тело до земље.

Друид, разумео је Бане. Надзор који није примећивао исказао се као помоћ. И као коментар његовог труда – хоћеш да нас научиш оно што ми већ знамо.

Е, па, не знате како изгледа Европа, немате компас, бројеве, годишњи календар, немате ни права слова и азбуку... А можда све то имају али им у оваквом животу, усклађеном са природом, то сада не треба. Али доћи ће време када ће им све то затребати.

Загрејао је своју црну чађ, додао мед и смолу и мешао док се нису растворили у густу, црнкасту масу. Када је повукао прву црту тршчаном писаљком, задрхтао је од одушевљења: линија је била сиво-црна, мокра и сјајна. Као благо разблажени туш. У углу се потписао келтским именом – Orferiks, под којим га познају, па да га таквог и запамте. То ће све нестати у времену, знао је, јер никакав Орферикс није доспео до будућности. Али бар неколико генерација ће имати користи од овога што он сада уради. Даће најбоље од себе, да га богиња, можда, врати у његово доба.

А онда је у углу, испод имена дописао

Gak konel beg,

Iluminate ar kornal an dorkada..
А та мала свећа, што обасјава један угао таме, то је био он.

Сутрадан је исцртао грубу мапу Европе са обрисима суседних континената и на споју двеја река нацртао мале зидине и куле. У углу је исписао римске и арапске бројеве и поред сваког одговарајући број тачкица као разрешење значења. У другом углу је нацртао дрхтаву иглу магнета са подебљаним севером и путању Сунца – од раног источног, преко југа до залазећег – западног и обележио стране света.

Тада се сетио тајних знања из младости. Лимуна овде није било али дивљи лук је био у општој употреби и предвече, при последњим зрацима Сунца, сузећи до бола, убадао је тршчану писаљку у ољуштене главице и цртао на средини мапе.

Осећао је иза себе да Келти долазе и одлазе – несумњиво се глас о Орфериксу који шара и баје призивајући магијске силе проширио по насељу. Увече, соба помоћника Малог Шефа била је пуна гостију који су прилазили и загледали његове цртеже. Сада је тренутак, проценио је.

Устао је, подигао руке и склопио их испред чела дубоко се поклонивши. Тихи жамор задовољства је био отпоздрав. Распалио је ватру на огњишту да добије више светлости и лагано, одвајајући реч по реч, изговорио:

Gak konel beg ... Iluminate ar kornal an dorkada ...
Одговорили су му осмеси и лупање штапова о земљу.

Раширио је кожу према светлости ватре и показао мапу, дочаравајући покретима њене линије: реке – таласастим покретима шаке, планине – подизањем руке увис, долине – спуштањем шаке доле. Када је показао цртеж на споју двеју река и изговорио Сингидун жамор разумевања је испунио просторију. Бројеве и стране света је било лако објаснити,  али шта је она дрхтава стрелица нису разумели. Разумеће, мислио је Бане, чим се први пут суоче са намагнетисаним каменом или гвожђем.

На средини цртежа су почеле да се појављују жуте мрље и Бане окрете кожу ватри и принесе је топлоти док се није појавио цео препознатљив цртеж. Он се размаха изнад коже, као да нешто призива, погледа више пута увис и попрска ватру капљицама воде. Дубоко се поклони дижући цртеж изнад себе и окрете је према присутнима тако да је светлост целу обасја. На средини мапе Европе топлота ватре је потамнела црте нанете соком од лука и појавио се лик богиње Белисаме, запамћен са рељефа у Тетиној пећини.

У гомили завлада тајац, већина се поклони са длановима испред чела.

Gak konel beg ... - поче Бане једино што је знао.

Неколицина залупа штаповима по поду, многи се још једном поклонише и почеше да одлазе. Убрзо је остао сам са разапетом кожом и разгорелом ватром иза себе.

Повредио сам неки табу, схватио је Бане. Призвао сам богињу без правог ритуала.           Обузеше га зле мисли. Осећао је да се над њим надвија нешто што не разуме и што је сам изазвао...

Нико се није враћао у просторију, као да је кужна. Ватра на огњишту је већ тињала када се застор помаче и уђе стари друид кога је виђао само из даљине. Он традиционално поздрави Банета, обазре се по просторији као да се надао да ће видети нешто непријатно и одсечним покретима скупи и рашири руке – тражио је да види цртеж. Поздрави богињу дубоко се поклонивши и загледа се у нацртано. Мапа Европе га није изненадила, као да је знао за њу, бројеве је летимично погледао и задржао се на сличици магнета.

- Kad е seo? – упитао је показујући на цртеж и гледајући у Банета.

- Магнет. Компас – покушао је да објасни Бане показујући Сунце на слици и стране света, па више пута на север.

Друид је испружио руку – тражио је компас..

Бане одмахну главом – немам га. Он заокружи руком около – има га ту негде, када га нађете, препознаћете га лакше јер сада знате да то постоји... Али било је то много појмова који се покретима не могу пренети.

Друид узе мапу у руке – ипак није кужна, обрадова се Бане. Још једном је прегледао, део по део, и показао мале бедеме и куле на ушћу двеју река.

- Singidun? – упита.

Бане климну главом.

Друид се поклони богињи, сави кожу и гурну је Банету у руке одмахујући главом. Не показуј је више, разумео је Бане. Поздравио га је и изашао. Убрзо су се вратили и помоћници Малог Шефа. Ширили су коже за спавање, у тишини, и избегавали да погледају Банета.

У рано јутро, тек што су устали, у просторију је ушао један од ратних старешина под шлемом са роговима, у оклопљеном грудњаку и са тешким мачем о појасу. Позвао је Банета и сачекао да се обуче. Испред куће их је чекала двоколица са два жустра коња. Бане седе на под а Келт се усправи изнад њега и жешће потера коње.

Изгнанство, помислио је. Или казна по осуди коју не зна.

Одоле је загледао ратниково лице, али је оно било строго и озбиљно, лице човека који је навикао да се његова реч и покрет слушају без поговора.

Ако ми дозволе да објасним, можда ћу се извући. И ако будем имао коме да објашњавам... Ово је неправда, велики неспоразум... Још једна грешка у хаосу који се зове историја. А хтео сам да помогнем, да им пружим најбоље од себе... Али, чекај, преживећу! – обрадовао се. Јер иначе не бих постојао у мом времену! Или ће ме оставити да лагано одумрем, као што бих и у мом времену. Мали плик на ружном лицу свеопште историје.

У даљини се видела река и са камена устаде издужена фигура у плавом огртачу – свештеница богиње, препознао је Бане. Она која га је већ једном спасла. А сада ће да га казни, да се судбине изједначе...

Келт заустави двоколицу, скочи са ње и поклони се свештеници. Бане понови његове покрете и застаде, а ратник га снажно гурну са леђа – иди напред.

Прилазећи свештеници видео је да се она осмехује и покретима тражи да пожури.

Потрчао је. Али где? Зашто?

- Belisla! – рече свештеница, рашири руке и затапша.

Богиња је изгледа задовољна, разумео је Бане. Али зашто се свештеница, која је говорила његовим језиком, сада изражава покретима?

- Идем код богиње? – упитао је зачуђено. Бићу једини који ју је видео. Или ћу видети њен кип који, надам се, говори...

- Belisla! – понови свештеница и то потврди главом.

Богиња је задовољна, превео је Бане за себе.

А ти – свештеница је показала на њега и прстима приказала ход у висине.

Идем негде? Или... кући? – изненади се Бане. Да ме опет не пошаље код Хефеста, где ми је била прва „кућа“? Или код Словена? Или у Сингидун, онај са моје карте, два миленијума пре мог времена?

На средини реке уздиже се водопад плавичасте светлости и закотрља ка њима. Свештеница се дубоко поклони са длановима испред чела и окрете Банету.

- Buoka, Orferiks! – изговори и Бане осети како га снажне, гипке руке хватају испод мишица и носе над површином воде.

Окрете се да махне свештеници али је већ био окружен титравом, заслепљујућом светлошћу која је хујала као огромна морска шкољка. Један танак дечји глас, негде бескрајно далеко, на крају свих времена, запевао је: - Свака мала свећа... - и Бане је залебдео у широком, искричавом левку који се као петља растезао у бесконачност. -  Обасјава један угао таме... – чуо је далеки, танушни гласић а онда су се титрави зидови стегли око њега и он ногама бупну о чврсто тло.

47. Добро дошао, госпо`н Бане

Ветар га је тукао по лицу, стајао је на средини округле бетонске просторије са широким прозорима свуда около. Под се благо љуљао, зидови су били ишарани графитима и натписима, а кроз разбијене прозоре видели су се голи брежуљци, као леђа огромних слонова. Са друге стране је био велики град на обалама двеју река. Нешто што је много личило на...

- Добро дошао, госпо`н Бане! – чуо је иза себе јасан мушки глас.

У углу, заклоњен од промаје која је дивљала на овој висини, као бели, светлуцави дух, стајао је Мистер Ал.

- Ништа без дипломатије, верујте – додао је. – И богови више воле договор него проблеме...

- Здр... – процеди Бане опипавајући ногом заклаћени под. – Добар... дан...

- Богато су вас обукли – задиви се Мистер Ал. – Сво то крзно на вама, овде је мало богатство!

- Где то овде? – упита Бане. – Зашто се љуљамо?

- Па, временски... – отеже Мистер Ал – у некој будућности, са оне стране бескраја.... Ни сам не знам којој и каквој... Понешто ћемо моћи да видимо... А просторно, ми смо у бившем ресторану на врху авалског торња. Зато се љуљамо...

- Али... Тај ресторан већ одавно не постоји. А торањ је замењен новим.

- Ресторан је некада постојао, зар не? А то је довољно.

- До бомбардовања 1999. Хоћете да кажете да смо у времену пре тога?

Мистер Ал одлучно одмахну главом.

- Много касније. У некој будућности. Понешто ћемо моћи да видимо...

Одоле се зачу снажан хук и повици хиљада гласова.

- Шта је то? Демонстрације? Да није опет рат?

- Ама не – одрече Мистер Ал. - Савремени гладијатори. Забављају масу.

Он извуче футролу и одабра мале наочаре.

- Погледајте, увеличавају као добар двоглед.

Бане опрезно приђе прозорима, стави наочари, ухвати се за оквир заљуљаних прозора и погледа доле. Стадион као огроман левак, попуњен гледаоцима и терен са играчима и белим мрежицама голова. На семафору се видео резултат: 7: 5.

Хука је јачала, али то нису били навијачи. Нешто иза торња се стреловито приближавало и Бане се згрчи и одскочи од прозора – његово временско путовање се није завршило. Где ће ме сада...

Одмах испод прозора пролете авион, видео је пилотску кабину одгоре и сјај сунца на горњим облинама авиона.

- Бучно је овде – објасни Мистер Ал и махну сребрном лулом која се лагано димила. – Склоните се у угао да се прилагодите па погледајте град – треба то видети...

- Хвала вам што сте ме дочекали – присети се Бане. – И што се трудите око мене...

Мистер Ал ноншалантно одмахну руком, затури шешир на потиљак и повуче дуг дим из луле.

- Зато постојим... Спојим времена и просторе... Понекад, и понегде...

- Видео сам како то изгледа – прихвати Бане. - Оркани времена и цунами простора.

Бане се помери до њега и загледа у зидове. Жврљотине, имена, датуми које препознаје и неки други, чудни, из неког другачијег календара... Два текста, исписана истим великим шаблонима и фосфоресцентом црвеном бојом, светлела су као неонска реклама. Али то није била реклама.

СТОП СА ЗЕЗ! НЕЋЕМО У УЕЗ!

- Не разумем – упита он Мистер Ала. – Шта ово значи? Европска унија има замену?

Мистер Ал погледа натписе и истресе лулу, елегантно је лупкајући о потпетицу.

- Не знам детаље, то се сваки час мења. За оне које улазе – нема, за оне које излазе – има.

- Излазе? Зашто?

- Кажу да ће им тако бити боље.

- Шта је то УЕЗ? Ко је у њој?

Мистер Ал се замисли.

- Тешко је рећи... Има их, није да их нема, али... И зато хоће да Србија да пример...

- ДОСТА ЗЕЗ! – Бане прочита текст са зида уместо одговора. – То је та обећавана лепа будућност? 

- Визуелно је да лепше не може бити... – одговори Мистер Ал. – Што су ствари горе, то су лепше... Погледајте како та спорна Србија изгледа... Београд, њен главни град. Немамо још много времена...

Бане натаче наочаре и окрете се према граду који је бљештао у даљини. Оно што је видео, оставило га је без даха.

         

- Изванредно! Деветнаести и двадесет први век у истом простору! И? Где смо сада?

          - Саберите... – предложи Мистер Ал.

          - Деветнаест и двадесет један... Четрдесет! То је година? Или век?

          Мистер Ал слеже раменима.

          - Нека свебудућност... Али ми нисмо у њој, па као да и не постоји...

          - Па видимо је... – збуни се Бане.

          - Зато што је постојала... Или ће постојати... – нехајно одврати Мистер Ал.

          Бане се збуњено загледа у њега.

          Мистер Ал покуша да објасни.

          - Нешто само видите, за друго знате или верујете да постоји, а у трећем учествујете...

          - Али ја сам из сасвим конкретног света доспео у други, још конкретнији, и сада...

          - Имали сте среће, Орфејев прстен привлачи женске магије, а оне знају да надвладају време.

          - Овај прстен? – Бане дуже руку и прстен бљесну златастим сјајем. – Ово је лажњак.

          - Ипак, Орфејев печат је на њему. И још је на правој руци – и Мистер Ал се нелагодно осмехну.

          - И шта сад? Ко вама помаже да тако успешно савлађујете време? И то  многа времена и просторе...

          Али Мистер Ал као да није чуо Банетово питање.

          - Ово где смо сада је можда... Ако смо у главном току времена-простора има наде. Али у некој мртваји... – и Мистер Ал одмахну руком и загледа се кроз прозор.

          Није се имало шта видети осим града у даљини и искрица ватри које су се непрекидно палиле и гасиле. Ту и тамо појављивала се понека сличица, као делић ТВ програма, са непознатим пределима, чудним зградама, масом која нешто слави или протестује... Једног председника су управо устоличили, неког другог, мрачног и непознатог, саслушавали су на суду док је иза прозора маса урлала... Али све је то изгледало некако статично и успорено, кад да оклева да ли да остане и размахне се или угаси.

          - А можда ми – сети се Бане – једноставно не прихватамо затечену реалност. Хоћемо другачију будућност....

          - Наравно – сложи се Мистер Ал. – Одувек путујемо у будућност брзином од 36 километара у секунди. Носи нас ова матора, округла планета на којој смо. А ви сада тражите конкретну садашњост. Коју од педесетак векова пута број секунди па пута 36?

          - Ону коју препознајемо... И прихватамо...

          - Игла у пласту сена. Још горе: игла у свим пластовима сена који су постојали и постоје...

          У међупростору између торња и искричавих одсјаја града залебдела је позната башта са столом за којим су седели деда Бода, чика Тома и професор. Деда је  жустро објашњавао чика Томи који је одмахивао главом, а професор је журно писао у највећу књижурду  коју је Бане икада видео.

          - Тамо! – показа Бане са кнедлом у грлу и притрча прозору.

          - Деда! – повикао је. – Деда!!! Чика Томо! Професоре!

          Сва тројица погледаше према њему, деда му махну, чика Тома га срдачно поздрави руком, а професор климну главом у знак препознавања и нешто брзо записа у велику књигу пред собом.

          - Оно је деда! – окрете се Бане Мистер Алу. - И чика Тома.. И професор... Онај који је умро на позорници....

          - Да? – равнодушно одговори Мистер Ал. – Рекао сам вам да понешто може да се види...

          - Али звао ме је!

          - Поздравио вас је, наравно.

          - Како могу да одем до њега? До њих...

          Мистер Ал приђе прозору и одмери простор до лебдеће баште.

          - Сада никако. Али биће и то. Не журите.

          - Шта ми овде чекамо? – узруја се Бане. Идемо доле, па према граду, тамо је дедина башта...

          И он одлучно оде до степеништа, пође неколико корака и застаде.           Степенице су постајале провидне и нестајале. Причињава ми се, помислио је и опрезно спустио ногу. Степеник се заљуља, стопало постаде провидно и Бане брзо подиже ногу.

          - Како ћемо изађи одавде? – довикну Мистер Алу који се није померио даље од врха степеништа.

          Он само слеже раменима.

          - Видећемо... За сада остајемо овде. Не може се убрзати оно што се додирује са вечношћу...

Миливој Анђелковић

www.amika.rs