Бреноса,
изранављеног, пораженог и осрамоћеног, прихватили су његови преживели
саплеменици и подигли на коња. Клатио се, привезан за седло, тонући у мрак и
израњајући на светло дана да види остатке своје до тада непобеђене армаде,
расуте низ падине Парнаса као перле са покидане огрлице.
Заноћили су касно
и те ноћи само су две старешине дошле да се поклоне краљу, честитају ране и
понуде му његов део плена, «ослобођеног» из делфских трезора јер су Грци не
само злато већ и богове држали заробљене у храмовима. А знано је одувек да
су богови створили злато за људе, као земаљску светлост и сунце, да стално
сведоче о њиховим присуству...
Бренос их је
похвалио и од првог узео само два масивна, златна прстена са иницијалом бета. Другом
је препустио све драгоцености које му је понудио; ни он, као ни богови, није
примао превише дарова јер то обавезује и њега и дародавце.
Док су му друиди
превијали мелеме на тешке ране Бренос је слушао како крај његовог, краљевског шатора посрћу
закаснеле групе изранављених, уморних и гладних, побеђених ратника, праћених
буљуцима жена и деце...
Нашли су га
ујутру, са његовим кратким, галским мачем заривеним у врат. Глава му је била
скоро одсечена, као код лоше закланог говечета.
На овнујским
кожама натопљених краљевском крвљу сјакатали су комади дебеле златне огрлице –
раскиданог владарског торквеса; у изврнутој кациги, пробијеној једним страшним
ударцем Аполоновог мача – два масивна прстена. На печатнику једног је било
урезано грчко слово бета, на другом исто
слово, само окренуто на супротну страну, оба стилизована у змију која гута
сопствени реп. Заједно,
са празнином која их је раздвајала
наговештавали су прелом у бесконачности времена и сумњу у
вечност.
Стари историчари
наслућују да је то прстење са иницијалом свог имена Бренос одабрао баш зато што
симболишу његову судбину. Валерије Максим каже да је те ноћи Бренсову руку
водила воља богова и да га је стигла казна за покушај освајања и скрнављења
Аполоновог светилишта у Делфима. Полибије то потврђује,
а Тит Ливије и Цицерон препоручују да се Полибију увек поклони пуно поверење
јер је он „bonus auctor in primis“.
Сахранили су га
брзо и оскудно – Парнас је био близу, ране незацељене. Акихориос, Батанат,
Комонториос, Леонариос и Kутарис – сви „reguli“ – мали краљеви, симболично су
поделили делове владарског торквеса да их пренесу на своје огрлице. Бреносов
краљевски део плена је подељен: златници су припали Белгима са Атлантског
океана, скупоцене зделе, пехари и кипови Вoлсцима из велике заједнице Боја,
украшено оружје и накит братски су поделили Таурисци и Тектосаги – мач по мач,
штит по штит, прстен по прстен.
Затим су се колоне
ратника и кола истегле у неколико
праваца, као опасне змије које беже у магле даљина. Бренсово обећање да ће освојити неизмерно
благо Делфа делимично се остварило; и поред тешког пораза, првог који су Келти
доживели, опљачкани су трезори неколико грчких државица и кола су шкрипала а
коњи посртали под тежином златних полуга, украсних предмета и жутих, сјактавих
фигура и кипова...
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар