О богатству
делфских трезора множиле су се легенде по целом античком свету – у подграђима
полиса у Средоземљу, под шаторима Персије, у таборима степских ханова,
земуницама магловите Паноније, крај димљивих келтских огњишта на обалама
Рајне...
Херодот, вођен
инстинктом историчара који развејава плеву легенди до зрна истине, наводи бројне поклоне које је
Аполоновом светилишту и Питијином пророчишту послао Крез, пребогати краљ
Лидије. Подужи су спискови златних ваза, амфора, свих врста накита и полуге од
драгоцених метала, оружја и ковчежића пуних златника и сребрњака... Али његов
хвале достојан напор само је дао нов полет још опширнијим и маштовитијим
причама...
И пре Бреноса
освајачке војске су покушавале да се домогну овог блага. Ксерксу, у 5. веку пре
нове ере, то није успело. Фокиђани су 356. године пре н.е. искористили Трећи
пелопонески рат (светски, како су га антички аутори звали) да продру у Делфе и
опљачкају део блага из више малих храмова – трезора грчких полиса. Осамдесетак
година касније то је успело и Бренсовим Келтима.
Али највредније
ризнице Делфа, оно право језгро светог блага, није угледао ни један освајач. И
Фокиђани, као и Келти, морали су да се задовоље тек његовим мањим делом.
Међутим, и тај
мали део био је баснословне вредности, а сваки комад тако усклађених облика и
савршене израде, да је и то било довољно за приче широм тадашњег света.
Келтска златна посуда са ликовима богова
Грчки антички златни шлем
Страбон,
позивајући се на Помпејевог пријатеља Посидонија из Сирије, детаљно описује
ризницу келтског храма у Тулузи, завичају Тектосага, који су се из Делфа
вратили у Аквитанију. Његова разматрања каснији историчари различито процењују
– док једни тврде да он основано алудира на могућност да су језгро тог блага
Тектосаги донели из опљачканих делфских храмова, други сматрају да он искључује
ту могућност. Међутим, његово запажање о „проклетству делфског блага“ које се
наставило и у келтској Аквитанији, прихватили су сви историчари тумачећи
чињенице на сличан начин.
Бренос је
присвојио део светиње која је у целом античком свету сматрана
sacro-sancta. Због тога га је снашла зла коб – извршио је самоубиство, његову руку водила је воља богова. Валерије Максим је још оштрији: „Војвода галски Бренос дигао је руку на себе вољом божанства јер је намеравао да освоји Аполонов храм у Делфима“. Дакле, није кажњен због оног што је учинио, већ због оног што је намеравао да учини – његова жеља је очигледно била такво безумно светогрђе да и оно што је учинио бледи пред њом.
Слична судбина ће
задесити и бројна келтска племена која ће нестати у сталним борбама и вечним
сеобама са краја на крај тада познатог света. Изузетак су они који ће се
касније назвати Скордисцима – населиће се дуж десне обале Дунава и у Поморављу
и изградити Сингидунум. Или је то казна која им је одређена?
Део Тектосага се
вратио у завичај и завештао благо келтским боговима. Да ли је одрицање од толиког
блага била воља богова? Биће да је између келтских и хеленских богова постојао
споразум – није важно који су богови у питању, битно је да је благо остало ван
људског домашаја...
Фатум
„проклетства“ не завршава се на Бреносу и Келтима. Он се као куга шири на
сваког ко је покушао да присвоји макар и део тог блага. Тако је казну богова
искусио и римски генерал Цепион, поносни освајач Аквитаније. Опљачкавши келтски
храм у Тулузу он је, с правом победника, благо сместио у своју личну ризницу.
Историчар Тимаген сведочи о „проклетству неба“ које га је потом снашло – он и
његове кћерке умрли су у највећој беди и срамоти...
Много векова
касније историчар Бранко Гавела подсетиће на ова већ заборављена тумачења.
Схватајући „проклетство“ као могући идентификациони знак за опљачкано из
делфске ризнице, он наслућује елементе занимљивог проблема и поставља бројна
питања на које више нема јасних одговора.
Није ли то она нит
која ваља пратити да би се назрели широки простори на којима је могућа истина?
Лук који прошлост везује са будућношћу? Где је ту садашњост? Празнина између
два шкрипава краја напетог лука? Играчка на затегнутој жици која сваког часа
може да буде одапета?
Када се Нарцис
родио, стари Тиресије је прорекао његовој мајци: „Син ће ти доживети дубоку
старост ако никад не упозна себе“.
Али, зар не би
тада убио (побацио, ха, абортирао!) легенду? Да ли би тада уопште постојао?
Јер, ко би данас знао за то необично име – Нар–цис?
После свега, који
је ту могућан одговор? И чему? Може ли његова трошност да опстане у вечности већ дефинисаних питања?
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар