Записано је да се
на раскршћу данашњих улица Кнеза Павла и Кнез Михаилове некада, у доба Римљана,
ширио Велики форум Сингидунума. Његово име наговештава да је постојао и други,
мањи, који је током векова постао неважан па му се више ни место не зна.
Претпоставља се да се налазио на простору између Сахат-куле, Споменика
захвалности Француској и градских опкопа дуж југозападног бедема, оног што се
мало даље обрушава у Саву; тамо где данас деца хране веверице памтећи
стреловито прелетање чупавог репа између ниских грана. Тај мањи форум је први,
саграђен да буде Први и Велики. Али, као и обично, будућност је била другачија
него што су то људи очекивали, претпостављени правци историјских мена још
једанпут су се показали као заблуда. Саграђен исувише близу одбрамбених бедема
он је, упоредо са развојем града и његовог каменог, неосвојивог бастиона –
тврђаве на белој, кречњачкој стени – све више улазио у састав војног објекта,
добијао одбрамбена обележја и престајао да буде форум.
Угажена пољана на
ивици града, место на коме је била сточна пијаца и где су се окупљали дошљаци и
трговци, лопови и војници, постепено је добијало обележја трга да би се
претворило у Велики форум Сингидунума. Сточна пијаца је померана даље на југ,
негде у околину данашњег најужег градског центра – прво на Теразије, потом још
јужније, тамо где је данас парк уз Народну Скупштину, а касније, све до Другог
светског рата, на простору изнад железничке станице, оном који данас заузима
Хајдук Вељков венац са дугачким низом сивих, масивних зграда железничке
дирекције и уским паркићем са обе стране Немањине улице. После рата, сточна
пијаца је годинама била уз саму Кланицу, на падинама Карабурме према Дунаву.
Ако се историја опет буде поновила ту негде треба тражити центар будућег
Београда. Но, шта после тога? Јер Београд је протерао та четвороножна створења
јаког воња и уочљивих излучевина. Данас се стока продаје у Обреновцу, Барајеву,
околини Панчева... Где ће бити тај далеки, будући центар? Или је ова дисперзија
његовог језгра, самог срца града, тек предзнак умножавања велеградских функција
које развија и руши будући мегалополис?
У време када су
групе Келта, касније назване Скордисцима, одлучиле да се населе недалеко од
ушћа Саве у Дунав, на развалинама неког старог насеља (на простору данашње Вишњичке улице на
Карабурми, постојали су тада земљани опкопи и полуземунице домородачког насеља
Трачана, Илира, Синга и Синда), будући Велики форум Сингидунума још није био ни
сточна пијаца. На тој травнатој заравни, раскрсници ветрова, келтско племе
Тектосаги раседлало је преморене коње, поскидало бисаге пуне опљачканог
делфског блага и три дана се одмарало и
одлучивало да ли да ту остану
или иде даље. Простор су прекрили шатори од овчијих кожа, ватре које тињају и,
мало са стране, велика колиба друида. Била је подигнута изван логора и окренута ка обалама река. Да ли су друиди Тектосага већ тада знали да се овде неће задржавати дуже
него што је то неопходно да се одморе коњи и да својој промисли прибаве атрибуте одлуке
богова? Или су се препустили ширинама видика са белог брда изнад две моћне реке, да их ово
место не очара толико да
не могу да оду даље? Да ли је случајно што је један слепи зид
шатора био окренут ка граду иза њих а други према југу,
тегобном Батанатовом путу, Епиру и Атици, према Делфима и врховима Парнаса где
су столовали хеленски хероји и богови са којима су Келти, недавно, укрстили мачеве и први пут били
поражени? Широк, овални улаз колибе и читава унутрашњост били су
отворени према западу, будућем правцу њиховог кретања „по вољи богова“, ка
крајевима где сунце одлази и где се налазила њихова далека, тој генерацији само
из прича позната домовина – Аквитанија.
Три дана су
друиди, чекајући да се богови изјасне, сакупљали траве и спаљивали их на малим
заветним ватрама неповерљиво њушећи миомирисе биља и воњ ветрова који су се ту
укрштали. Први, северни обарао им је шаторе и заносио коње носећи ледени дах
Карпата и мирисе снега које су већ заборавили; други, источни и црноморски, био
је пун хладног озона непрегледних шума; трећи, јужни, подсећао их је на пораз
на падинама Парнаса и тегобне дане бекства; четврти, западни, блажио их је
доносећи спокој сунца на заласку и присне,
познате мирисе непрегледних равница Паноније, долине Рајне и Галије...
Јустин је записао
одлуку богова – Тектосаги су поверовали овом последњем ветру и вратили се „у
стари завичај Тулузу“. За њима је остала угажена трава, гомиле суве коњске
балеге, црни кругови у којима су гореле ватре, полусрушена друидска колиба
отворена према западу и касније створена навика
да се ту, изван града, на раскрсници четири ветра, бирају и купују коњи.
Данас, наравно,
нема ни најмањег трага тих прадавних времена. Али понекад, зими, изнад мокрих
кровова као да се укрсте два ледена ветра: ваздух се ускомеша и готово очврсне
од хладноће а кровови се у тренутку прелију глатком, сјактаво-модром глазуром
леда... Посетиоци пицерије „Снежана“ чији су замагљени стаклени зидови на самом
раскршћу, окренути на север и запад, тврде да се тада сваки стаклени зид оспе
другачијим шарама мраза а госте обузима немир и жеља за одласком док се ледени
дах далеких простора шири између пултова и ниских столова. Тада није свеједно
да ли сте се затекли баш ту или само блок-два даље. Чак ни пица коју управо
једете уз северни пулт није иста као она коју можете појести само два корака
даље, уз други, западни зид ресторана...
И док ножем черечите
врућу пицу „Четири годишња доба“ и испијате кратке гутљаје београдског пива, можете
видети како се тешке, мокре пахуље снажно ковитлају и налећу на стаклени зид а
лапавица средином Кнез Михаилове пршти налик на безброј малих гејзера – као да
невидљива колона коња каса врхом калемегданског гребена, па низ Саву до
првог газа, негде око Обреновца или чак Шапца...
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар