Код Малог Шефа
Келти су дотерали коња без јахача до њега и Бане
промукло прозбори “Хвала”. Ко зна шта је то значило на келтском али је
интонација и мимика тела морала да им буде јасна. Ратници око њега климнуше
главама, понеком се развукоше усне у наговештај осмеха.
Све је боље него да ме везују и вуку за собом,
помислио је сећајући се судбине заробљеника коју је више пута видео. Разгрнуо
је ћебе на коњу, свукао га, огрнуо и застао – како се узверати на та висока и
јака леђа, на сапи које су подрхтавале и пушиле се. Са седла је висила кожна
трака са омчом на крају и Бане гурну ногу у њу, али није било чврстог упоришта
за руке да се уздигне. За гриву, или за седло, или како? Коњ окрете главу
гледајући га са ишчекивањем својим крупним очима. Најстарији ратник окрете коња, нагну се у седлу, обухвати Банета испод
мишице и подиже. Нашао се на коњу као на гибавом чуну који је измицао под њим и
он се грчевито ухвати за гриву и стегну коленима коњске сапи. Ратници су га
гледали зачуђено: у њиховом свету знати јахати је било исто као ићи, јести,
говорити… Двојица младих ратника потераше
коње у кас, најстарији викну и колона настави тешким и спорим кораком.
Добићу морску болест, мислио је заљуљан на високим
леђима док су га ниске гране шибале по лицу и претиле да га збаце из седла. Успео
је да и другу ногу уметне у кожну омчу и да се исправи у седлу држећи узенгије,
али другом руком није испуштао коњску гриву. Ћебе спаде са његових леђа и
склизну са коња, крајичком ока је видео како се један од пратилаца извија и
диже га врхом копља. Тако би и мене, помислио је, да није богиње… Оне за коју
је, у оном првом свету, знао да не постоји
јер је само митски лик. Овде је она усмеравала цело племе, водила читаве народе
и покушавала да утиче на будућност. Да
обликује историју и измени далека, самосвојна и себична времена…
А можда, помислио је, можда ти прастари богови
једини и постоје а само им људске потребе и манипулације историјом додају нова
имена и прилагођеније имиџе?
До ковачнице је дојахао као јахач – усправан, са
ногама у обе узенгије и уздама у једној руци док се друга, благо повијена,
ослањала о појас. Хефест га је већ чекао – вести су се у овом свету шириле на
Банету непознат начин али брже од приученог јахача. Намргођен као и увек,
посматрао га је својим белим оком, ухватио коња за оглав и повео у центар
логора.
Зауставио се пред једном од већих округлих кућа из
које је изашао старији, једноруки Келт са великим ожиљком преко лица. Бане га
је већ виђао, појављивао се увек када би избила свађа у логору и његова реч је
била пресудна. Покретом који не трпи поговор наредио је Банету да сјаше, без
промене на лицу посматрао је његове опрезне и невеште покрете, и одвео га у
настрешницу са коњима.
Поклонио се пред истесаним каменом на улазу са
плитким рељефом на коме је женска особа налик на старамајку “по женски” седела
на коњу. Богиња Епона, сетио се Бане дединих рукописа, келтска заштитница коња
и јахача. Келт је одвезао седло и додирнуо узде, показао Банету сено, ведро за воду, поток на
ивици логора, па опет сено и неколико четки, покретима прешао по телу коња,
широком челу и погладио га по гриви. Затим је показао на на своју кућу и отишао.
Никада низ заповести није био изречен
једноставније и јасније и Бане се дао на посао да збрине коња.
- Мирна, буди мирна, Мирна! – тепао је коњу
трљајући га сеном па четкама, појећи га и пребацујући балу сена пред њега.
Мирна га је погледала својим крупним, паметним
очима и док је миловао по гриви влажну њушку је положила на његову руку.
Старешина логора је био важна личност, у насељу први
после племенског вође. Лева рука му је била одсечена изнад лакта и свој
ауторитет је исказивао потежући тежак мач, а бразготина преко целог лица се
кривила у напети лук који сваког трена може да прсне. Наређивао је кратким,
одсечним речима, мачем показивао где ће бити пролаз, кућа, ђубриште или нечији
посед. Мали Шеф, превео је то Бане на себи схватљивији језик.
Од њега је добио нов кожух, вунене панталоне и кратку
тунику, чарапе и кожну обућу, безобличну
али меку, јаку и топлу. И обавезу да га прати у свим логорским пословима; тако
је сенка богиње која се надносила над Банетом падала и на његове одлуке. Суровост
и насилништво, моћ јачег и грабежљивост виђених ратника лакше су се повлачили
пред ауторитетом Малог Шефа и богињиног штићеника који га је пратио.
Убрзо је приметио да га нови, незванични положај уз
Малог Шефа уздиже у племенској хијерархији коју још није познавао. И девојке су почеле да га
примећују. Другачији од осталих келтских момака, нежнији и финији, налик на
младог друида, привлачио је њихове погледе. Предосећао је да њихов повремено
несигуран ход кад пролазе поред њега, бледило иначе румених лица и понеки уздах
значе више од тренутка замишљености. Схватио је да су то били знаци, несвесно
или промишљено, њему упућени. На које није одговарао, више збуњен него што је
то био спреман да самом себи призна. Али вечерас, вечерас ћу пажљиво гледати
како се која понаша и можда, можда...
У сутон, у логору је избила ратна узбуна. Келти су
седлали коње, опасивали мачеве. Спољни обод логора уз реку био је нападнут,
безглава трупла неколико заробљеника и робова који су ту чистили свеже коже
лежала су у крви.
- Fiana – рекао је Мали Шеф, осмехнуо се и обуставио потере. Покретом је
наредио Банету да оде до његове куће и откасао у сусрет вођи племена који је
долазио у пратњи наоружаних ратника. Бане је из даљине видео како је краљ
саслушао Малог Шефа и вратио се са ратницима. Разумео је шта се догодило: наши
млади ратници су недавно донели главе из суседног логора, а сада су њихови
младићи однели неколико глава из нашег логора. Несташна деца. Као спортски меч:
ми њима неколико глава, па они нама и ритуал иницијације је обављен.
Те вечери док су девојке ишле по воду и враћале се,
Бане је постао свестан лепоте њихових светлих, понекад риђих коса. Неке су се
благо пресијавале мењајући нијансе на ниским, искошеним зрацима сунца, друге су
биле сјајне и бљештаве као злато, треће су имале боју густог меда, преливајући
се ка светло-плавој слично перју око голубијег врата. Увек ишчешљане, подељене
оштрим зупцима чешља, сплетене у кике или витице, друге сакупљене позади да се истакне висок, нежан и
бео врат, треће подигнуте на теме као блистава круна или таласасто опуштене низ
врат и леђа и прикупљена на крајевима, мало изнад струка. Приметиле су да их
загледа и погледале га из даљине, кад се приближе њихов поглед је био прав и
могао је да види тек понеки искошени бљесак ока, њему намењен.
То посматрање девојака кад иду по воду и враћају се
натоварене ведрима и крчазима чију тежину као да не осећају постало је његово
вечерње занимање увек када је био у насељу. Али то је било све ређе. Преко дана
Мали Шеф је био заузет у насељу, тек после подне је полазио, увек у Банетовој
пратњи, у обилазак племенских поседа у околини. А ту је почињао други свет у
коме је људска рука била мало присутна.
Видео је прозрачни Поток видри у коме се безбрижно и весело купају
деца. Тајанствену мрачну Шуму сова у којој су боравили
друиди. Речицу летећих
риба испреграђивану мрежама
постављеним тик изнад воденог тока. Рајско острво црних лабуда и пчелињег меда,
пурпурних цветова и јата малих птица. Ту су се порађале жене јер на њему млади
не умиру пре старијих...
Када се врате у
насеље, Бане често није могао да се смири. Непознати предели које је управо
видео, другачији од стварности ратног насеља и пролазног логора око њега, призивали су даљине и сећања. Изашао би у глиб код до
последњих кућа, тамо где су почињали шатори. Загледао се у суморно небо у
правцу севера. Орферикс би хтео у Сингидун, мислио је.
И тада се сетио Еле. И она постоји у неком
времену. Тамо иза задимљених шатора, иза
хоризонта умотаног у јесење магле. Оно њено „Риикс“ као да је призвало његово
садашње келтско име – Орферикс. Постојао сам у оном другом времену и простору, мислио је, а то значи да ћу се извући јер да сам овде страдао
не би ме тамо било. Та логика је била сумњива, али охрабрујућа. Извући ћу се,
понављао је у себи као мантру и склањао се у страну да пропусти нове колоне Келта
које су пристизале.
Словене је видео још једанпут. Свирали су и певали док
је пролазио у пратњи Малог Шефа и у њиховим очима су бљеснули знаци
препознавања. Стари Словен дуге беле косе и браде одложио је тимпан, склопио
руке и принео их челу – поздрав оца племена које ће доћи.
У логор су долазили и одлазили даље Трибали и Мези,
Трачани, Дачани, Панонци, Аутаријати, Илири краљице Теуте и Келти из братских племена
Бреуца, Амантина, Корнаката... Мали Шеф је сваку колону примао, одређивао домаћина код кога ће се
одморити и обедовати и више пута понављао име племена као да се труди да то
заувек запамти.
У разговорима Келта помињала су се многа места или
крајеви за која Бане није могао ни да наслути где су али и друга која је
препознавао: Лаурион, Мармен и Медиоланим, Ангурон у коме су се ископавале чак четири
руде – гвожђе, сребро, олово и жива; па Бургенс, Кале, Негестин, Дулек, Бадгредин,
Јухор, Парћин, Благотин, Белгитес, Хеорта, Капедунум, Кладив, Пеук … Тара и Дурмитор,
помињали су, а у именима Марг, Дану, Сав, Лииг, Тиесиа… препознао је реке и
схватио да се налази негде у будућој Шумадији. Једино што је поуздано знао то је
да се Сингидун налази на северу.
Једном су дошли грчки трговци из Масилиса и донели
црвено-црне вазе, буриће вина и накит за сваког – од дрвета, костију, бронзе до
среброг и златног. Истог дана када су стигли распродали су или разменили своју
робу и отишли даље – видео их је само издалека тако да глас о њему није могао
да оде даље… Али где да оде? До Масилиса, за који ће у
његово време знати да је постојао, али где? Негде у Панонији? Па и да оде, шта
би било коме значило да је неки Орферикс, нижи и тамнији од Келта, живео међу
њима?
Када је дошло стотинак уморних келтских коњаника, Мали
Шеф је десетак сместио код себе и
окренуо се Банету показујући руком на њих, себе и цео логор:
- Скордиски!
Сада бар знам, помислио је Бане, да сам географски
близу Београда, а о вековима који нас деле, или спајају, нећу ни да мислим. Шта
би деда, или професор, урадили у овој ситуацији? Зна ли чика Тома да сам
нестао?
Сутрадан, у подне, када је Сунце блистало на врху
свог дневног лука, цело племе се окупило на узвишењу испред шуме. На сунцу су
сјактали оклопи, шлемови и калпаци издужени роговима, фигурама животињских
глава, великих птица и звекетавим привесцима украшеним разнобојним емајлом. Трептале су
гривне и наруквице, ланчани појасеви, мачеви и штитови, кострешиле су се на
ветру дуге, таласасте косе, чупаве браде и подужи бркови. Старешине и виђени
ратници су скраћивали браде тако да су им се видели торкваси, дебеле, златне и
изгравиране огрлице око врата.
Неколико друида у дугачим белим одорама са капуљачама
окупили су се око хрпе камених блокова на којима су биле урезане вертикалне
линије са хоризонталним зарезима. Испред
су положили дарове: венац од бобица беле имеле и златни срп на белој марами,
хлеб и печење, сир и воће, јечмени зитос и вино... Поклонили су се каменом
светилишту, шуми, Сунцу и небу. Најстарији друид је узео златни срп и белу
мараму принету боговима, засукао рукав и снажно обрезао руку српом. Крв је
јурнула и мараму обојила црвеном бојом.
- Kernunos! – призвао је. – Taranos! Andraste! Ааа...
-
Аааааааа... – прихватили су друиди и цело племе.
-
Iiiiiii... – наставио је први друид.
-
Iiiiiiiiiiii....– поновили су сви.
- Kernunos! Taranos! Andraste! Ааа...
- Аааааа...Iiiiiiiiiiiii!!! – одјекнуло је изнад
логора и шуме тако да су се уздигла јата птица,
правећи широке кругове док су тонови који стварају свет треперили у ваздуху.
Неметон,
сетио се Бане. Друидска свечаност у којој се спајају димензије и отварају
светови. Стајао је поред Малог Шефа и затреперио: можда је ово тренутак када ће
он…
Приметио
је да већина гледа према реци: … или ће Она…
- Kernunos! Taranos! Andraste! Ааа...
- Аааааа-ааааа Iiiiii-iiiiiiiiiiiiii!!!
Али богиња се није појавила а он је остао у логори
Скордиска.
Када су се вратили у логор, јато птица је слетело
на светлиште – по тихом узвику задовољства схватио је да је то добар знак –
богови су примили дарове.
Келти нападају
Сутрадан, у праскозорје пре сунца, Мали Шеф је све
разбудио. Био је ратнички опремљен са мрежастим оклопом на грудима и мишицама,
страшан под црним шлемом на коме су блистали огромни, посребрени рогови. Својим
момцима је разделио оружје а Банету доделио подужи нож са украшеном дршком. Пошли
су за њим у маглу и после једног сата убрзаног хода прикључили се главнини
келтске војске. Тихи писак барске птице је био знак за покрет и Келти су у
широком фронту пошли напред, на непријатеља који се није видео.
Кретали су се кроз јутарњу маглу као духови, тихи
и језиви у својој ратној опреми. Високи украси на шлемовима, све те искежене
главе вукова, медведа, бикова и орлова пловиле су изнад прамења магле као
крвожедни чопор који тражи жртве. Неки су били голи, само са наруквицама,
гривнама и појасом са мачем. Били су ишарани по лицу и грудима, дугачких,
развијорених коса на ветру, дивљих израза лица и бесних очију, са штитом и
копљем у рукама. Неколико Келта је на кратким поводцима водило по десетак
крупних паса који су искежених чељусти вукли напред, ка непријатељу.
Сунце се појавило као мутна наранџаста лопта а
маглу је заменила лака, лелујава измаглица.
Бане се једва држао наметнути темпо док се Мали Шеф освртао
и надледао их. Чим је нестао у магли обузет борбеним жаром, Бане је успорио. Није
се усуђивао да седне, мада су му ноге, и цело тело, вапили за одмором.
И док је посртао иза келтске војске у нејасну
даљину, на непознатог противника,
протресе га продоран повик из многих грла:
- АААААААА-ИИИИИИИИИИИИИИИИИИииииииииии… !!!!!
Снажно залупаше мачеви о металне штитове, чули су
се добоши и једна пиштава труба
продорног звука.
- Kernunos! Taranos! Andraste! АААААААА-ИИИИИИИИиииииииии…
!!!!! – и јека метала који лупа о метал.
Келти
су напали. Одјекнули су се појединачни повици и звекет метала, коњска вриска и
Бане убрзо наиђе на прве трагове битке: стреле и понеко копље, поломљени мач,
пробијен штит са пребијеним копљем у њему…
Сунце је изгрејало и измаглица нестаде, готово у
трену. Продорно запишта усамљена труба. Чуло се дозивање и бат
корака, узвици и урлици, топот коња и звиждање стрела. Овде је битка већ прошла
и смрт је владала свуда около. Видео је
мршавог тамнопутог младића који је, грчећи се, покушавао да ишчупа копље
из свога стомака. У даљини изнад шлемова бораца било је уздигнуто копље са
завијореним црвенољубичастим тракама. Са стране се зачуо топот и Бане угледа
једног Келта како пешице бежи, зауставља се код усамљеног дрвета и леђима
ослања на дебло са мачем у руци. Према
њему је јурило неколико коњаника са подигнутим мачевима.
Аух, јекну
Бане. Келта ће савладати и он ће бити следећи. И брзо, најбрже што је то икада
учинио, јурну ка шуми. Тамо га не могу јурити на коњима, само пешице, а онда има неке
шансе…
Миливој Анђелковић
http://www.amika.rs/
Нема коментара:
Постави коментар