Анонимни антички
путописац у првом веку пре нове ере записао је:
„На крају њихове
земље налази се веома велик бореални стуб, чији се врх огледа у узбурканом
мору. Области у близини овог стуба насељавају Келти, чији последњи изданци
допиру дотле, а затим долазе Венети и Истри, који одатле допиру до Јадранског
мора: прича се да ту Истар почиње свој ток“.
И каснији записи
наводе бројне примере таквог, фантастичног, градитељства – монолитни, киклопски
стубови на обалама Нормандије и Бретање као да су подупирали небо. Један од њих
већ додирује и вечност – у Бретањи, на острву Гавринис, код Рена, прастари
гигантски стуб већ више од двадесет векова утискује свој лик у немирне, дубоке
воде. Староседеоци причају да се понекад, лети, када је океан гладак а сунце
ниско на ведром небу, дубоко испод трепераве сенке на таласима види његов
јасан, оштар отисак, са свим украсним детаљима, као уклесан у живу стену дна.
Антички путописац
чије се име загубило у хуци векова тај детаљ не помиње. Он није био довољно
дуго у његовој сенци да га додирне истина. Свеколика тежина неба, ослоњена на
њега, притиска и његов одраз на таласима, тако да он тоне, претежак, све до дна.
Шта ће се догодити када он, најзад, попусти? Да ли је то оно чега се Келти
једино плаше – да ће небо пасти на земљу?
Келтски хороскоп
Вековима раније, у
непрегледним масама, Келти су се самоуверено
спуштали низ моћни Истар, помно пратећи његов ток као путоказ самих свемоћних
богова и пробијали све препреке пред собом. Потом су се групице преживелих
враћале натраг, уз његов ток који се тањио, избегавајући сударе и сукобе. Све
те генерације Келта су носила неизбрисиву, у генима урезану, слику моћног стуба
који постојано, држи читаво небо високо изнад њихових глава. Па и она „шака
јада“, како је назива Јустин, која је, после делфског пораза, скоро годину дана
живела испод данашње Шаре (или Scordus-mons) да по њој добије чак и
име, није ли у тој планини која дере небо видела природни стуб – једног од
небеских подупирача, постављеног ту као порука богова која се не може пренебрећи?
Када су, потом,
ипак кренули повучени незадрживом чежњом која се као прејаки воњ ширила око
колона Тектосага што су се враћале у свој стари завичај – нису издржали даље од
места где се трома, муљевита и безимена западна река улива у њихов моћни Истар
чије су хладне воде доносиле свежину и отварале познате просторе ка њиховој
далекој домовини...
Овде, где вечити
Истар ширином свога тока, разуђеног делтом и ојачаног водама западне реке, личи
на далеки океански залив у коме се огледа запамћени бореални стуб из њихове
домовине, Скордисци коначно нису могли (или можда нису желели?) да иду даље.
Населили су се, уморни и безвољни, да излече последице рана и муке пораза. Непрегледни
равничарски простори на другој обали широког Истара блажили су њихову још
неугаслу чежњу и помагали им да забораве своје узалудне путеве. Тако су ту и
остали. Била је то њихова нова, тек нађена домовина.
Али, нешто као
несигурност, непрекидно је титрало у њима. Нису ли већ тада слутили све промене
које ће задесити тај нови град, изникао на белом, стеновитом зубу Балкана,
усред судара древних вода и равнодушности утонулих даљина?
Јер, заиста, као
да је све било ту: земља и вода, време и небо, бљесак прошлости и туга
даљина... Осим ватри. Оних будућих пламенова, рушења, огромних гомила жара? Па
пепела, воња нагоретине, искри које заслепљују звезде, дима што данима прекрива
сунце а месец претвара у црно дно ноћи? Шта ли је све истекло из тог црнила? И
како је, баш увек, остајало мало и оног скривеног, запретеног жара?
Тада, само је
ноћно небо било исто, дубоко и препуно звезда. Од оних крупних као орах до
сасвим мајушних искрица, као наговештаја неког далеког, будућег бљеска. И кад
замре сваки покрет а реке се притаје, тешке и глатке све до разливеног ушћа, на
њиховом бљештавој површини могли су да распознају тамну сенку високог и моћног стуба из своје далеке домовине. Стоји, уз
њих, још увек постојан и чврст, и држи небо. Средином воде прође дрхтај, реке
се занесу и заљуљају читаво небо, обале оплакну два-три таласа и све опет утоне
у мир и непомичност. Уместо одраза моћног небеског подупирача, на средини реке,
сјакти месец, већи и сјајнији него онај на већ истањеном небу и све до јутра се
топи, разливајући се, у таласима, по мочварама и поплављеним пољима.
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар