понедељак, 28. децембар 2015.

Орферикс

Топлота му је лизала лице као радосно куче. Бол у потиљку је севао. Негде сам се добро опаучио, помислио је. Тада му је сећање вратило слику гвоздене каније која се спушта на њега.
            Отворио је очи и видео пламен. Мали, али весео, топао, разигран. По искошеним зидовима преплитале су се сенке. Ваздух је био загушљив, пун непознатих мириса. Тело му је зебло. Све осим лица. Спусти очи и утврди да је наг. Потпуно, до задњег комада одеће. Само најежене длачице на белој, неосунчаној кожи.
            Упаничено диже главу. Неко је био иза њега, неко крупан и нејасан у белој, запрљаној одећи са спуштеном капуљачом и светло-риђом косом сплетеном у пунђу са великим бронзаним брошом на затиљку. Окренуо се и Бане виде проседу чупаву браду спојену са  брковима и ситне очи испод крупних веђа. Управо је заинтересовано затварао и отварао зип на његовим панталонама. На крпи поред њега могао је да преброји све своје ствари: прстен са положеном осмицом на печатнику, џепни нож са неколико сечива, марамицу, кључеве, неколико новчаница и ситниш-новчића, ГСП повластицу...
            - То је моје! – инстинктивно проговори Бане и тек тада се уплаши: где сам... ко је... шта намерава...
            Прилика у белом се трже, повуче руку запослену зипом и диже другу са повећом батином.
            Бане се спусти на земљу окренувши пламену леђа. Чупави спусти батину поред себе, осмотри Банета и настави да отвара и затвара зип. На његовим рукама су звецкале гривне и наруквице, око врата му је висио повећи брош са светлуцавим оком емајла на средини.
            Бане се сети ратника који га је изненадио у трави. 

Келт, ратник, знао је. А овај у белом, то је друид. Зрнце наде се раствори у њему – ипак сам толико важан да се лично друид бави са мном. Свукао ме је. Аух! Јесу ли Келти педери? Или ће ме на жртвеник? А можда... и једно... и друго...?
            У глави му је севало и он опрезно опипа косу. На врху главе је била слепљена, бол га протресе и он погледа прсте – били су лепљиви и умазани крвљу.
            Друид најзад остави панталоне и узе прстен. Осмотрио га је са свих страна, загледао у знак на печатнику, загризао и добацио Банету. Ситнице из Банетових џепова завио је у крпу и гурнуо под своју пелерину. Патике је одвојио на страну. Ослонио се на батину и радознало осмотрио Банета. Потом му полако добаци панталоне, поткошуљу и летњу кошуљу, гаће, чарапе... Посматрао га је како се ужурбано облачи, ситним покретима, пазећи да се не опрљи на ватри и не приближи друиду. Ту, уз сам пламен, била је његова територија коју за сада нико није угрожавао.
            Тада се друид брзо саже и Банета шљепну по голом дупету, као да је мало дете. Или, будућа... љубавница....  Бане га љутито погледа, али је друид стајао непомичан, ослоњен о батину, искежена лица.  
            Застор на шатору се подиже и крупан, космат ратник уђе унутра. Нешто је говорио и мумлао и Бане по покретима схвати: то је Келт који га је заробио и сада захтева свој плен натраг!
            Друид се окрете Банету, подиже батину и док је Бане затварао очи очекујући страшан ударац, он га другом руком зграби за врат, подиже као болесно куче и тресну пред своје ноге. Подиже Банетову руку са прстеном и потури је ратнику под нос.
            Келт зграби руку својим великим, чврстим, канџастим прстима. Загледао је прстен уврћући Банетову руку. Бол и неизвесност одједном су потиснули гађење због ратниковог задаха на рибље уље, загушљиве траве и неопрано тело.
            Најзад ратник пусти Банетову руку, нешто промумла и изађе напоље.
            Друид се ослони о батину и Банету склупчаном испод својих ногу показа главом ка ватри. Иди тамо и буди миран, разумео је Бане. Вратио се до ватре полусагнут и унезверених очију  смирио уз пламичак који је јењавао.
            Друид се позабави џепним ножићем, отварајући и склапајући свако сечиво више пута. У шатору су били само њих двојица и Бане помисли да шмугне чим... Али где? Споља, око шатора, чули су се гласови и рзање коња, у близини су шкрипала тешко натоварена кола и умножавали се кораци.
            Застор на улазу се подиже и у шатор уђе женска прилика у плавкастој туници светло-смеђе косе везане у две витице које су јој падале низ рамена. Спусти зделе поред себе, склопи дланове испред чела и наклони се друиду. Он климну главом, руком показа на Банета па на врх свог темена и позабави се сечивима ножића, отварајући и склапајући један по један. Она приђе Банету, поздрави га склопљених дланова и опрезно узе његову главу међу прсте. Њени меки покрети усмеравали су га благим притисцима, њене светле очи су претраживале. Она прстима раздвоји слепљену косу, сави му главу, проговори:
            - Ní bed sé gortate - и водом пажљиво испра рану у другу, већу земљану зделу.
            Блато, крв, сукрвица, откинут прамен косе, невољно је регистровао Бане у себи. Он стисну зубе и само једанпут јекну, заболело га је као да је рана дубока до половине главе. Неки познати, већ заборављени мирис допре до његове свести и он му се препусти, као да тоне у њега. Није успевао да га препозна, једино што је знао то је да је долазио од ње.
            Када је истрошила воду из мање зделе, жена га меким прстима додирну за образе и диже му главу. Видео је њено уско лице и чврсте, као одсечене црте, издужену и одлучну браду, крупне светло-смеђе очи са мрежом борица око њих. Осмехнула му се и као да је постала млађа.
            - Bet kún – проговори тихо.
            Бане тргну уснама у наговештају осмеха који пресече бол. Она му пови главу и из кожне торбе извуче више малих, глинених посуда са жутим и тамним мастима и два-три струка осушеног биља. Рану намаза мастима, прође му прстима кроз косу и иситњеним биљем посу болно место. Једна њена витица се клатила пред његовим очима, ишчешљана, делом уплетена, причвршћена плавом траком и пуна познатог мириса који...
            Који је у тренутку препознао. Мирис зове. Дедин мирис чаја од зове...
            Болело га је и даље, у глави му је севало, али је први пут од изласка на реку и заробљавања осетио талас смирења. Од ње се ширила пријатна топлина женског тела и мирис дединог чаја док га је опијала топлина њених крупних, прозрачних очију и меких, мајчинских покрета.
            Она спакова своје мелеме, подиже зделе, још једанпут погледа рану и лаким покретом се наклони Банету.
            Друид је чекао, усправан као бели дух, држећи Банетов мултифункционални нож у руци. Он покретом спречи њено спуштање здела да би га поздравила са оба склопљена длана и изрече неколико грлeних речи. Последња, наглашена и издвојена је била „тети“.
Тети, понови Бане у себи, да је упамти. То је могло да буде име ове келтске „лекарке“, највероватније свештенице или врачаре, која му је донела много више од прве помоћи – осећај пуноће живота који је био, и који јесте, и који ће, па, ипак... бити.
            Тети.
            Када је Тети изашла, Келт ножић обрте међу прстима и смести под огртач. Окрете се Банету и нешто промумла упитним тоном.
            Бане се љубазно осмехну, слеже раменима и прстима приказа људски ход: ја бих да одем...
            Друид климну главом, подиже застор на улазу и заповеднички показа Банету да пође за њим.
            Оштар ваздух ошамари Банета по зајапуреним образима. Сумрак у јесењој сумаглици није могао да ублажи суровост призора који је угледао. 

Стотинак шатора и округлих кућа са високим, сламнатим крововима. И ватре докле поглед досеже, пламена разгорелих, халапљивих, широких и сужених на стубић, димљивих, тињајућих и сведених на жар. Блато до чланака, локве воде, гомилице измета, смрад, ројеви мува. Између шатора гологлави ратници дугих коса и брада, са мачем или широким бодежом о појасу, жене упослене око ватри, цика и јурцање деце, мала стада оваца и говеда, много коња покривених леђа који куњају везани поред шатора или жваћу сено из кола.
            Из даљине је долазила уморна колона коњаника и кола праћена стадима стоке. Неколико ратника их је сачекивало, одређивало места за коначиште и слала долазнике лево и десно дуж пута. Од реке прође неколико Келта са мрежом и корпама пуних риба које су се још праћакале.
            Друид зграби Банета за мишицу и повуче га ка средини логора, тамо где се налазила омања изба исплетених зидова и високог крова, проширена великим шаторима са сваке стране.
            Поглавица, уплаши се Бане. Место моје судбине.
            Испод шатора на улазу сачека их множина ратника са оружјем и алаткама. Поред њих је лежала гомила поломљеног оружја, накривена кола без точкова, набацане алатке. Из средишњег дела, поред велике ватре, одјекивала је канонада малих и великих чекића, димљива оркестрација у предворју пакла.
            Ковачница, препознао је Бане. Видео је неколико младих ковача голих до појаса са кљештама, ведрицама воде и чекићима, а пред њима се појави огромни Келт, хром на једну ногу, унакажен великим ожиљком преко образа који су скривали обешени брци и брада, поткресана тако да се види златна огрлица око врата, келтски торквас. Једно око му је сузило, уперено у Банета и он са зебњом схвати да је то око необично зато што је бело.
            Критички је осмотрио Банета, саслушао друида и одмахнуо главом. Друид додаде неколико речи. Хефест грубо опипа Банетове мишице, показа на његова бела, неразвијена плећа и одмахну главом. Тада друид зграби Банетову руку и прстен потури Хефесту под нос. Он га погледа, опипа, куцну, саже се и Банетов прст гурну међу зубе. Загризе прстен, обалави прст и разочарано га избаци из уста.

            Бане гадљиво обриса руку о фармерке, а Хефест га зграби за мишицу и повуче унутра. Бане се окрете да га његов дотадашњи заштитник... Видео је само друидова леђа како се удаљују...

Миливој Анђелковић

Нема коментара:

Постави коментар