Топлота му је лизала
лице као радосно куче. Бол у потиљку је севао. Негде сам се добро опаучио,
помислио је. Тада му је сећање вратило слику гвоздене каније која се спушта на
њега.
Отворио је очи и видео
пламен. Мали, али весео, топао, разигран. По искошеним зидовима преплитале су
се сенке. Ваздух је био загушљив, пун непознатих мириса. Тело му је зебло. Све
осим лица. Спусти очи и утврди да је наг. Потпуно, до задњег комада одеће. Само
најежене длачице на белој, неосунчаној кожи.
Упаничено диже главу.
Неко је био иза њега, неко крупан и нејасан у белој, запрљаној одећи са
спуштеном капуљачом и светло-риђом косом сплетеном у пунђу са великим бронзаним
брошом на затиљку. Окренуо се и Бане виде проседу чупаву браду спојену са брковима и ситне очи испод крупних веђа.
Управо је заинтересовано затварао и отварао зип на његовим панталонама. На крпи
поред њега могао је да преброји све своје ствари: прстен са положеном осмицом на
печатнику, џепни нож са неколико сечива, марамицу, кључеве, неколико новчаница
и ситниш-новчића, ГСП повластицу...
- То је моје! –
инстинктивно проговори Бане и тек тада се уплаши: где сам... ко је... шта намерава...
Прилика у белом се
трже, повуче руку запослену зипом и диже другу са повећом батином.
Бане се спусти на
земљу окренувши пламену леђа. Чупави спусти батину поред себе, осмотри Банета и
настави да отвара и затвара зип. На његовим рукама су звецкале гривне и
наруквице, око врата му је висио повећи брош са светлуцавим оком емајла на
средини.
Бане се сети ратника
који га је изненадио у трави.
Келт, ратник, знао је. А овај у белом, то је
друид. Зрнце наде се раствори у њему – ипак сам толико важан да се лично друид
бави са мном. Свукао ме је. Аух! Јесу ли Келти педери? Или ће ме на жртвеник? А
можда... и једно... и друго...?
У глави му је севало и он
опрезно опипа косу. На врху главе је била слепљена, бол га протресе и он
погледа прсте – били су лепљиви и умазани крвљу.
Друид најзад остави
панталоне и узе прстен. Осмотрио га је са свих страна, загледао у знак на
печатнику, загризао и добацио Банету. Ситнице из Банетових џепова завио је у крпу и гурнуо
под своју пелерину. Патике је одвојио на страну. Ослонио се на батину и
радознало осмотрио Банета. Потом му полако добаци панталоне, поткошуљу и летњу кошуљу,
гаће, чарапе... Посматрао га је како се ужурбано облачи, ситним покретима,
пазећи да се не опрљи на ватри и не приближи друиду. Ту, уз сам пламен, била је
његова територија коју за сада нико није угрожавао.
Тада се друид брзо
саже и Банета шљепну по голом дупету, као да је мало дете. Или, будућа...
љубавница.... Бане га љутито погледа,
али је друид стајао непомичан, ослоњен о батину, искежена лица.
Застор на шатору се
подиже и крупан, космат ратник уђе унутра. Нешто је говорио и мумлао и Бане по
покретима схвати: то је Келт који га је заробио и сада захтева свој плен
натраг!
Друид се окрете
Банету, подиже батину и док је Бане затварао очи очекујући страшан ударац, он
га другом руком зграби за врат, подиже као болесно куче и тресну пред своје ноге.
Подиже Банетову руку са прстеном и потури је ратнику под нос.
Келт зграби руку
својим великим, чврстим, канџастим прстима. Загледао је прстен уврћући Банетову руку. Бол и неизвесност одједном су
потиснули гађење због ратниковог задаха на рибље уље, загушљиве траве и неопрано тело.
Најзад ратник пусти
Банетову руку, нешто промумла и изађе напоље.
Друид се ослони о
батину и Банету склупчаном испод својих ногу показа главом ка ватри. Иди тамо и
буди миран, разумео је Бане. Вратио се до ватре полусагнут и унезверених очију
смирио уз пламичак који је јењавао.
Друид се позабави
џепним ножићем, отварајући и склапајући свако сечиво више пута. У шатору су били само њих двојица и Бане
помисли да шмугне чим... Али где? Споља, око шатора, чули су се гласови и рзање
коња, у близини су шкрипала тешко натоварена кола и умножавали се кораци.
Застор на улазу се подиже и у
шатор уђе женска прилика у плавкастој туници светло-смеђе косе везане у две
витице које су јој падале низ рамена. Спусти зделе поред себе, склопи дланове
испред чела и наклони се друиду. Он климну главом, руком показа на Банета па на
врх свог темена и позабави се сечивима ножића, отварајући и склапајући један по
један. Она приђе Банету, поздрави га склопљених дланова и опрезно узе његову
главу међу прсте. Њени меки покрети усмеравали су га благим притисцима, њене
светле очи су претраживале. Она прстима раздвоји слепљену косу, сави му главу, проговори:
- Ní bed sé gortate - и водом пажљиво испра рану у
другу, већу земљану зделу.
Блато, крв, сукрвица, откинут прамен
косе, невољно је регистровао Бане у себи. Он стисну зубе и само једанпут јекну,
заболело га је као да је рана дубока до половине главе. Неки познати, већ
заборављени мирис допре до његове свести и он му се препусти, као да тоне у њега.
Није успевао да га препозна, једино што је знао то је да је долазио од ње.
Када је истрошила воду из мање
зделе, жена га меким прстима додирну за образе и диже му главу. Видео је њено
уско лице и чврсте, као одсечене црте, издужену и одлучну браду, крупне
светло-смеђе очи са мрежом борица око њих. Осмехнула му се и као да је постала
млађа.
- Bet kún – проговори тихо.
Бане тргну уснама у наговештају
осмеха који пресече бол. Она му пови главу и из кожне торбе извуче више малих,
глинених посуда са жутим и тамним мастима и два-три струка осушеног биља. Рану
намаза мастима, прође му прстима кроз косу и иситњеним биљем посу болно место. Једна
њена витица се клатила пред његовим очима, ишчешљана, делом уплетена,
причвршћена плавом траком и пуна познатог мириса који...
Који је у тренутку препознао. Мирис зове. Дедин мирис чаја од зове...
Болело га је и даље, у глави му је
севало, али је први пут од изласка на реку и заробљавања осетио талас смирења.
Од ње се ширила пријатна топлина женског тела и мирис дединог чаја док га је
опијала топлина њених крупних, прозрачних очију и меких, мајчинских покрета.
Она спакова своје мелеме, подиже
зделе, још једанпут погледа рану и лаким покретом се наклони Банету.
Друид је чекао, усправан као бели
дух, држећи Банетов мултифункционални нож у руци. Он покретом спречи њено
спуштање здела да би га поздравила са оба склопљена длана и изрече неколико грлeних речи.
Последња, наглашена и издвојена је била „тети“.
Тети,
понови Бане у себи, да је упамти. То је могло да буде име ове келтске „лекарке“,
највероватније свештенице или врачаре, која му је донела много више од прве
помоћи – осећај пуноће живота који је био, и који јесте, и који ће, па, ипак...
бити.
Тети.
Када је Тети изашла, Келт ножић обрте међу
прстима и смести под огртач. Окрете се Банету и нешто промумла упитним тоном.
Бане се љубазно осмехну, слеже раменима и прстима приказа
људски ход: ја бих да одем...
Друид климну главом, подиже застор на улазу и заповеднички показа
Банету да пође за њим.
Оштар ваздух ошамари Банета по зајапуреним образима.
Сумрак у јесењој сумаглици није могао да ублажи суровост призора који је
угледао.
Стотинак шатора и округлих кућа са високим, сламнатим крововима. И ватре докле поглед
досеже, пламена разгорелих, халапљивих, широких и сужених на стубић, димљивих,
тињајућих и сведених на жар. Блато до чланака, локве воде, гомилице измета,
смрад, ројеви
мува. Између
шатора гологлави ратници дугих коса и брада, са мачем или широким бодежом о
појасу, жене упослене око ватри, цика и јурцање деце, мала стада оваца и говеда,
много коња покривених леђа који куњају везани поред шатора или жваћу сено из кола.
Из даљине је долазила уморна колона коњаника и кола
праћена стадима стоке. Неколико ратника их је сачекивало, одређивало места за коначиште и слала
долазнике лево и десно дуж пута. Од реке прође неколико Келта са мрежом и корпама
пуних риба које су се још праћакале.
Друид зграби Банета за мишицу и повуче га ка средини
логора, тамо где се налазила омања изба исплетених зидова и високог крова, проширена
великим шаторима са сваке стране.
Поглавица, уплаши се Бане. Место моје судбине.
Испод шатора на улазу сачека
их множина ратника са оружјем и алаткама. Поред њих је лежала гомила поломљеног
оружја, накривена кола без точкова, набацане алатке. Из средишњег дела, поред
велике ватре, одјекивала је канонада малих и великих чекића, димљива
оркестрација у предворју пакла.
Ковачница, препознао
је Бане. Видео је неколико младих ковача голих до појаса са кљештама, ведрицама
воде и чекићима, а пред њима се појави огромни Келт, хром на једну ногу, унакажен
великим ожиљком преко образа који су скривали обешени брци и брада, поткресана тако
да се види златна огрлица око врата, келтски торквас. Једно око му је сузило,
уперено у Банета и он са зебњом схвати да је то око необично зато што је бело.
Критички је осмотрио
Банета, саслушао друида и одмахнуо главом. Друид додаде неколико речи. Хефест
грубо опипа Банетове мишице, показа на његова бела, неразвијена плећа и одмахну
главом. Тада друид зграби Банетову руку и прстен потури Хефесту под нос. Он га погледа, опипа, куцну,
саже се и Банетов прст гурну међу зубе. Загризе прстен, обалави прст и
разочарано га избаци из уста.
Бане гадљиво обриса
руку о фармерке, а Хефест га зграби за мишицу и повуче унутра. Бане се окрете
да га његов дотадашњи заштитник... Видео је само друидова леђа како се удаљују...
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар