Кондоров лет

            12. Кондоров лет

Стигли су кући у мирису зреле зове. Два облака су лебдела у висини рамена, истегнута чак од шуме. Те беле, крунасте цвасти у чијој омами се воли и секу главе нису знале за векове.

Из дубине куће чуо се мајчин глас, повишеног тона.

– Закаснили смо – рекао је Бане преко рамена, тачно у онај већи, леви облак.

– Бивша времена миришу на зову, отуд онај њихов слаткасти укус – настављао је деда Бода неку своју мисао, на корак иза њега. – Ево, ја ћу ти отворити...

На вратима, Бане се окренуо. Дебели, мирисни траг ипак се није видео. Осим ако то није оно треперење ваздуха дуж зидова, игра првих предвечерњих сенки...

–... а после венчања, како хоћете – чули су јасан мајчин глас кроз отворена врата. - Останите или путујте, не браним...

Сеја је кратко одговорила, нејасно и грлено. Није је видео, још су били у предсобљу али је по гласу знао да је узбуђена, црвеног лица.

– Шта ћемо са зовом? – упитао је Бане и спустио кесе на под. Истегнуте дршке су остале усправно, као... као уши... којих није било...

Ослушнуо је узбуђене гласове: – Биће да смо закаснили, – рекао је. Очима је претражио предсобље – било је уско и мрачно а кесе су га преграђивале као две светле бале начуљених ушију.

– Ту, у плакар, привремено, да се гости не саплићу... – шапнуо је деда.

– То је и наше весеље – опет мајчин глас, јасан и повишен. – Прославићемо га заједно, вас двоје и обе породице. А после венчања, како год хоћете...

Ушли су у собу. Слику срећне породице окупљене око стола квариле су мајка и Сеја суочене једна према другој.

– Па где сте, тата? – приговорила је мајка деди, окренувши само главу. Затим Банету, оштрије: – Бар си ти могао да дођеш!

Отац се нервозно промешкољи али ништа не рече. Тетке су ћутале као две искусне жене које су до танчина познавале фазе породичних односа и које више ништа није могло да изненади.

– А где су пријатељи? – упита деда. – Па младожења?

– Е, моји ви... – уздахну мајка. – Да смо вас чекали... Сутра младожења долази у дванаест. Идемо сви, без закашњавања...

– Тачно у подне – рекао је деда Бода. – Кад се сенке премештају...

– Тачно у подне по моју драгу Клементину – додао је Бане. – Поштанским колима, или са два коња без јахача?

Али то нико није разумео. Тих дана Сеја ништа није чула, отац је слушао само шта мајка каже, а тетке су се немирно вртеле около, замагљених очију и блажених лица.

Мајка је одрезала: – Не бенави се, ниси дете!

Само су се деди зацаклиле очи иза наочара, као да се преко округлих стакала прелила светлост.

– А оно: „Два коња без јахача“? – упитао је сутрадан. Не сећам се тог филма.

– Ни ја, – рекао је Бане. – Ко је рекао да је то био филм?

Седели су у трепезарији, беспослени и дотерани као две лутке из излога. Сенке су још биле дугачке а они су били потпуно спремни. У ствари, могло би се рећи да су били спремни безмало годину дана.

Већ после доручка нестале су навлаке са фотеља и кауча, на столовима су се појавили столњаци и хеклераји који су годинама чамили у плакарима. Мајка и тетке су стално протрчавале озарених лица, заверенички се дошаптавале, пеглале белу, невестинску хаљину и саучеснички се погледале у мимоходу – једна на путу за сестрину собу са великом кутијом прибадача у руци, друга из собе са неким делом гардеробе пажљиво сложеним преко руке.

– Шта ће ово бити – свадба или модна ревија? – упитао је деда Бода. Седео је укочен, као у оклопу, капут му се ломио на лактовима а на десној руци му је светлуцао масивни прстен превелик за његове танке прсте.

– Побогу, тата! – ишчуђавала се мајка пролазећи. – Како можете тако! Па то је ваша унука!

И већ би замакла у тајанствени полумрак сестрине собе.

Са улице се зачула удаљена бука и дечак је притрчао прозору. Али, ништа – узалуд, сватови се још нису видели. Врата сестрине собе су била одшкринута, изнутра су се чули гласови и он није издржао – тихо се увукао унутра.

Сеја је стајала пред огледалом у дугачкој, белој хаљини, сва зајапурена, тетке су чучале поправљајући невидљиве наборе, мајка је хуктала и размештала флашице и теглице испред огледала. У соби се осећао јак мирис парфема, колонских вода и женских помада.

–... и све ми је то глупо – објашњавала је Сеја огледалу. – А ова хаљина је одвратна! Мантија! Још када ми натакарите ту вашу камилавку!

Затим нагло, плачљивим гласом: – Оставите ме на миру!

–Е, ´ћери, кад сам се ја удавала за мог покојног... – тетка је значајно климала главом.

Мајка се озлојеђено унесе у огледало: – А ти би у фармеркама и мајици?

Тада угледа Банета: - Шта ћеш ти овде?

– Да донесем фармерке? – упита дечак повлачећи се ка вратима.

– Да изађеш! – повика мајка. – Баш смо тебе чекале!

– Немој тако, селе – рече прва тетка. – Па то ти је мушко дете...

– Колико дугмића – рече дечак, са безбедне удаљености, поред самих врата. – Ала ће младожења да се наради!

Мајчина папуча пролете и удари у зид, тамо где је дечак малочас стајао.

Сеја му припрети песницом, у огледалу. Затим се укочи, загледа у своју необичну, издужену и ваздушасту силуету, у три ужурбане прилике око себе и забацивши главу поче прегласно да се смеје. Тетке се загледаше, мајка покуша да је одведе до кауча али се Сеја оте, отрча у спаваћу собу и закључа се изнутра. Могли су да је чују како се шета у неједнаким круговима, смеје и нешто говори.

Када је изашла лице јој је било осмехнуто, усне стегнуте, очи помало црвене. 

Више се није противила и обе тетке и мајка се разлетеше, кришом загледајући и тражећи очима једна другу.

- Идемо, биће венчања! – Банета је звао деда. – Још тебе да оженим...

– Венчање? – зачудио се Бане и погледао около, па низ улицу. Али коњица није долазила, ренџери нису били обавештени, а Индијана Џонс и Џон Вејн су били на додели Оскара.

Матичар је монотоно читао изводе из закона о браку. Из невидљивих звучника се чула пригушена свечана музика, нешто између Бетовенове „Химне радости“ и „Кондоровог лета“. Људи разнежених лица у тегет и црном, већина жена црвених очију шмркајући у влажне марамице. Ваздухом се ширио измешани мирис парфема и свежег лепка за тапете. Зеленкасто плави зидови су били ишарани светлим арабескама, налик на арапска слова и египатске хијероглифе, које је Бане почео да разазнаје. Оно је слово Ш, само обрнуто, окренуто на главу, као чешаљ; и слово И, искренуто на бок, мало стилизовано, ту негде је и обрнуто слово Б, треба га само пронаћи, ено оно тамо налик на лук, па стилизовани прстен са нејасним ликом на печатнику и он покуша да га замисли, да осети те фине, лелујаве линије са оне стране лика и да...

Тада је Сеја први пут рекла «не».

–НЕ!

Матичар је збуњено застао и погледао је, музика је и даље слала нежне импулсе радости. Нико се није померио и матичар поново прочита последњу реченицу. Погледа младенце, па све присутне у сали и понови питање.

Само се чуо благи ток музике. Чак су и тетке престале да шмркћу и сада су стајале са марамицама на пола пута до очију, као одузете.

Драган се окрете ка Сеји, одједном уозбиљеног лица.

- Понови то, или ћу ја да то кажем!  

– Извини – проговори Сеја, јасно, котрљајући сваку реч кроз ваздух. – Сви сте добро чули... -  окрете се и пође ка вратима, сама у дугачкој белој хаљини, између окамењених сватова. Отвори широм врата и нестаде.

Као да је узлетела.

У дворану ветар унесе опојни мирис зреле зове.

Музика је наставила да свира Кондоров лет.  

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/