Ни Бренос, ни сви краљеви пре њега, нису испунили најважније обећање, оно због кога су њихови очеви, и очеви њихових очева, напустили Галију пратећи лет птица – да ће негде на истоку или југу наћи нову, лепшу и бољу домовину.
Један део Келта
Комонториос је повео даље, до Тилиса и планине Хемос. Други, под вођством
Леонариоса и Кутариса прелази у Малу Азију и насељава се око реке Халиос.
Трећи („шака јада“, каже
Јустин у II веку н.е. поредећи их са непрегледним масама људи, жена, деце, стоке и
лаких двоколица које су кренуле ка југу), на челу са Батанатом, вратили су се преко Епира
и Македоније, „Батанатовим пролазом“, испод планине Скорда проживели више
деценија па долином Мораве стигли до Подунавља. Ту су се и населили а група
која се задржала десетак километара од ушћа Саве, на месту прастарог града
Синга, оснива нови град.
Тектосаги су отишли
најдаље – онај део племена који није отишао у Фригију дошао је до ушћа Саве и
три дана већао на заравни испред данашњег Калемегдана – на оном истом месту
које ће, девет векова касније, Римљани назвати Великим форумом Сингидунума.
Јустин је записао да су тада одлучили да се врате „in antiquam patriam Тоlоssem“ – у стари
завичај Тулузу јер тамо „реке теку у најбољим правцима“ а птице се враћају
сваког пролећа...
Да ли је у тој чежњи за
домовином садржане и критичка примедба
на рачун Саве и Дунава данас је неизвесно – Јустин то не објашњава. Тек
Тектосаге су се вратиле у завичај и делфско благо – накит и необрађене полуге
племенитих метала – поклониле су свом светилишту у Тулузу, заветном храму целе
Аквитаније, не би ли умилостивили богове да их поново приме под своје окриље, у
најлепшем крају од свих крајева. Страбон то потврђује и бележи да је богатство
тог великог келтског светилишта било баснословно – 15.000 таланата! Изгледа да
пред толиким богатством ни келтски богови нису могли да буду равнодушни – од
свих јадранских и панонских Келта само је тај део Тектосага поново пронашао
домовину.
Јустин, Полибије и Тит
Ливије сведоче о злој судбини других Келта. Бројна и моћна племена, готово сто
миријада (1.000.000) људи, жена и деце, од чега најмање тридесет миријада
(300.000) мачева, отишли су из Галије спаливши домове да неодлучни не би имали
где да се врате и кренули на пут без повратка, пратећи лет птица.
У старом веку, када су
људи већином били високи око 160 сантиметара, Келти са својим стасом од преко
180 сантиметара, издужени високим, сјајним шлемовима са великим роговима или
фигурама орла, вука, медведа и бика, мора да су личили на дивове, на ратнике
пакла, на казну неба у виду варварске најезде.
Вергилије се диви овим
крупним и снажним, лепим, храбрим и моћним варварским ратницима који су
опседали Рим, седамдесетак година пре но што ће потомци њихових рођака укрстити
мачеве са грчким боговима и самим Аполоном: код сваког блистају врхови два
алпска копља у руци и галски мач за појасом, дуги штитови им заклањају орјашка
тела огрнута кабаницама опточеним златом, светла коса им вијори на ветру
откривајући грла бела као млеко и украшена богатим огрлицама – торквесима.
Други су записали да су
знали голи, само са оружјем, да крену у борбу, дивљајући и рушећи све пред
собом у славу својих варварских богова. Трећи бележе да су хиљаде Келта
долазиле тихо и мирно, годинама живеле заједно са староседеоцима слободно се
мешајући, помажући им у сточарству, учећи их употреби гвожђа, маказа и кљешта,
витла, металног рала, каменог млина и штављењу кожа и помажући им у ратовима,
понекад чак и против других Келта. Онда би се наједном сакупили, све своје
натоварили на кола и коње и кренули даље на југ, као позвани неким изненадним,
само њима чујним зовом свог народа.
Нову домовину нису
нашли. Истопили су се, одбачени од људи и богова, у непрекидним сеобама и
борбама. Јадрански Келти у Етрурији, Италији, илирским земљама Дарса, Истрија,
Ардијера, Брига и трачких Трибала. Панонски (балкански) Келти у Панонији и
Дарданији, Тракији и Македонији, Епиру и Грчкој, Фригији и Галатији, Малој
Азији и Египту.
Последњи их помиње
Плутарх наводећи да су се борили, као најамници сиријског краља Антиоха, у
битци на Нилу, готово век и по пошто су пошли из Галије. Антиохова војска је
била тешко поражена. Многи су остали на бојном пољу а бројни заробљеници су
принети боговима на жртву и спаљени на ломачама. Египатски свештеници су
забележили да су ломаче недељама гореле на обалама свете воде, све у славу
богова...
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар